Nerazumne ideje "književnika i istoričara" 1Foto: Privatna arhiva

Bilo bi dobro ukoliko bi redakcija Danasa poštedela svoje čitaoce umotvorina Nenada Ž. Petrovića, jer kad se on potpiše kao „književnik i istoričar“ može neko još i pomisliti da se radi o mudrim stvarima. A zapravo se radi o nečemu što nema veze sa razumom, još manje sa moralnim normama.

Tako je ovaj gospodin u jednom ranijem tekstu u Danasu tvrdio da negiranje genocida spada u slobodu govora i izražavanja, što znači da se to ne može sankcionisati jer bi time bili povređeni demokratija i sloboda.

Naravno, on pritom nije mislio na negiranje drugih genocida u svetu, to se ne sme raditi, već samo na genocid nad Bošnjacima u Srebrenici, Prijedoru, Sarajevu, Tuzli, Foči i širom BiH, ali to nije smeo jasno da kaže ne bi li prikrio svoje nacionalsocijalističko opredeljenje po kome se taj genocid nije ni desio.

U skladu sa takvim opredeljenjem on, u svom tekstu u Danasu od 29. jula, agresiju srpskog nacionalsocijalizma 90-ih definiše kao „građanski rat“ tokom kojeg su „širom BiH sve tri strane u ratu praktikovale isti monstruozni scenario“.

Sledeći ovo nasilje nad činjenicama, ja takođe mogu da tvrdim da su tokom „građanskog rata“ u Nemačkoj 1933-1945 sve tri strane isto radile i istovetno se ponašale, pa su tako Jevreji i antifašisti ubili oko 20 nacista, a nacisti su ubili 6,5 miliona Jevreja i još tri puta više antifašista.

Što kod prvih nije bilo namere genocida a kod drugih je to bio smisao njihovog angažovanja – to nema veze, niti je bitno ko je žrtva a ko je agresor i dželat.

Kod ovakvog izvrnutog rezonovanja ne treba se čuditi da je ovaj autor na kraju došao na apsurdnu ideju da je „pravo na oružje demokratsko pravo“, a što usled toga „često ginu ljudi u pucnjavama“ to je za njega, izgleda, normalna posledica neosporivog „demokratskog“ prava na posedovanje oružja.

Međutim, pošto nošenje i posedovanje oružja nema nikakve svrhe ako se ono ne upotrebi, onda iz toga proizlazi logičan zaključak da je upotreba oružja, odnosno ubijanje ljudi takođe jedno „demokratsko pravo“, koje kao takvo treba da bude zapisano u našem Ustavu.

Sledeći tu perverznu logiku ovaj autor neizbežno završava sa zloslutnim proročanstvom da kod nas još nije bilo masovnih ubistava u školama „ali je samo pitanje vremena kada će neki frustrirani… upasti u neku školu i pobiti gomilu učenika i profesora“.

Od ovih reči spopali su me užas i mučnina i ne smem ni da pomislim do čega one mogu da dovedu.

Pao mi je na pamet samo Marshal McLuhan, najpoznatiji teoretičar medija, koji je rekao da terorizma ne bi bilo da o njemu nisu pisali masovni mediji i tako ga promovisali.

Dakle, u suštini uvek se radi o odgovornosti prema javnoj reči i prema socijalnim efektima koje ona može da ima.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.