„Priviđaju mu se pomori od osiromašenog uranijuma“: Odgovor Zorana Radovanovića na tekst Branislava Simonovića

Devetog marta shvatam da BS više zna o mom građanskom aktivizmu nego što bi se očekivalo od profesionalne organizacije kao što je BIA.

Potiskujem mogućnost da mu je dato da zaviruje u moj dosije, pa ostaje jedina alternativa – da je opsesivno beležio svako moje pojavljivanje na protestnim skupovima.

Kada pet puta u istom tekstu insistira na tom detalju, nastojeći da me denuncira, verovatnije je da se preporučuje „Službi“, nego da je od nje dobio tako besmislenu instrukciju.

I kada prpošno tvrdi da sam „samoizabrani“ član „samoizabranog“ udruženja građana, sklon sam da verujem da je na svoju ruku mukotrpno prikupljao krnju dokumentaciju, bez zapisnika sa osnivačke skupštine. A ako su ga profesionalci kljukali netačnim podacima, belodano je da su ga pustili niz vodu da ih više ne bruka.

Normalno je da se zaprepašćeno zapitam otkud mom oponentu motiv i snaga da se s toliko poleta bavi načinom na koji provodim svoje slobodno vreme (valjda smatra da mu je dužnost da uporno ukazuje na „neprijatelja“, pa ako ga se sete, sete). Tada dobijam odgovor kako ja tračarim i kako se bavim njegovom ličnošću!?

Zamornim ponavljanjem da sam neznalica u svojoj struci, BS ne može da ospori reputaciju koju uživam u zemlji i van nje.

O sindromu Zalivskog rata držao sam predavanja na svojim matičnim fakultetima u Beogradu i Kuvajtu, ali i po pozivu na Univerzitetu Aga Kan u Karačiju, Školi narodnog zdravlja u Bejrutu i drugde.

Što se epidemiologije raka tiče, dva puta sam boravio u Ženevi kao privremeni savetnik SZO, u istom svojstvu sam zvan u Međunarodnu agenciju za izučavanje raka (engl. IACR), određen sam za savetnika harvardske Škole narodnog zdravlja u njegovom najskupljem projektu o životnoj sredini, pomenuh ranije da su me UN angažovale za nezavisnog supervizora izučavanja posledica iračko-kuvajtskog rata itd.

Ma koliko to zvučalo skromno, neuporedivo je više nego što BS može da pojmi i, posebno, prihvati.

Zanimljivo je da se BS u oba svoja teksta obrušio i na grupu vrhunskih stručnjaka, od kojih su trojica članovi SANU, što mu posebno bode oči. Njihova jedina „krivica“ je što ne podržavaju politiku vlasti o razvoju rudarstva rizičnim tehnologijama na račun ugrožavanja životne sredine.

Dakle, poput mene, politički su nepodobni, pa su zgodna meta da BS prikaže svoju pravovernost, odričući im kompetentnost.

Podsetimo da tako skarednu uvredu upućuje akademiku Vladi Stevanoviću, najuglednijem ekologu ne samo u Srbiji, već i u širem regionu, savesnom i posvećenom predsedniku Odbora za životnu sredinu SANU, te dvojici međunarodno priznatih hemičara, akademiku Bogdanu Šolaji i članu SANU iz inostranog sastava Nenadu Kostiću, da ne pominjemo niz njihovih istomišljenika, poput prorektora BU Ratka Ristića, naučne savetnice Dragane Đorđević i inih.

Kao i prilikom prethodnog Simonovićevog ataka, kada im je zamerio da ne znaju šta je miligram, dvojica od njih i sada su rešeni da se ne spuštaju na moralni i stručni nivo BS. Odlučni su da ga ponovo ignorišu. Treći se dvoumi.

Uzalud sam apelovao na BS da se, umesto vređanja i izmišljanja, vrati meritumu, a to je sramna izjava dr Zorke Vukmirović o deci masovno oboleloj od raka. BS indirektno „potvrđuje“ da je uzrok nepostojeće epidemije baš osiromašeni uranijum (OU), ali onda okoliši skretanjem na marginalije.

Za dr Vukmirović tvrdi da je profesorka jer je držala predavanja poslediplomcima (tako doktor nauka ne postaje profesor), izmešta je iz sredine u kojoj je provela najveći deo radnog veka u drugu ustanovu i protestuje što joj zameram da se, kao i BS, petlja u onkoepidemiologiju, oblast koju oboje ili ne razumeju ili je svesno koriste za krivotvorenje. Pa, zašto to rade?

No, suština je u pogubnom i nakaradnom nastojanju BS da nas ubedi kako postoji naša srpska, patriotska nauka naspram belosvetskih laži.

Otuda Simonovićev oklop o koji se odbijaju svi razumni argumenti, uključujući 10 tačaka na koje se pozvah prošli put, ali i ona ksenofobična i autarkična insinuacija o odluci jednog urednika da „bez objašnjenja“ odbije neko navodno otkriće o raku 2004. godine. Ispada da mrski Zapad tako sprečava širenje istine.

Pokušajmo s dodatnim argumentima:

1. U svetu se godišnje objavi oko tri miliona članaka iz oblasti biomedicine. Ogromna većina ne ostavlja nikakav trag u nauci.

2. Kao što hemičar polazi od periodnog sistema D. I. Mendeljejeva, tako i istraživač uzroka raka prihvata listu od preko 500 kancerogena IACR.

Ubacivanje nekog elementa, recimo uranijuma, u tu listu na silu, bez prethodne široke podrške naučne zajednice, bilo bi isto kao kada bi neki ignorant korigovao Mendeljejeva jer mu se tako „javilo“.

3. Kada čovek hoće da izuči određeni medicinski problem, polazi od ponavljano potvrđivanih rezultata studija objavljenih u najuglednijim časopisima (Nature, Science, New England Journal of Medicine i sl.) i, posebno, proverava stavove vodećih institucija u svetu (Svetska zdravstvena organizacija, IARC, američki CDC itd.).

4. Ukoliko neko, kao BS, ignoriše sve te izvore, pa im suprotstavlja nečiju master tezu i slične publikacije, to nije samo blasfemija, već i sprdnja.

5. U eksperimentima na životinjama, kada se daju mamutske doze uranijuma, može da se desi da neki miš dobije, recimo, rak dojke, ali slična pojava se dešava i u kontrolnoj grupi (da ne objašnjavam razloge).

6. Čak i u rudnicima uranijuma taj elemenat se ne povezuje sa rakom.

7. Jedine dve situacije kada se posebno razmatra štetno dejstvo uranijuma na čoveka jesu udisanje uranijumskih para prilikom eksplozije i interno deponovani komad uranijuma u organizmu. U Srbiji ne postoji građanin koji se našao u toj situaciji.

8. Petnaest Amerikanaca imalo je gelere OU na mestima odakle ne mogu da se uklone operacijom. Nema podataka da su ispoljili posebne poremećaje zdravlja.

9. U našem regionu postoji pet glavnih gradova i više pokrajinskih centara koji su bliži ciljevima bombardovanim OU nego što je Beograd. Ni u jednom od njih ne tvrde da im deca masovno umiru od raka.

10. Jedini naš lokalitet gde su padale bombe sa OU, Pčinjski okrug, već godinama ima najniže ili skoro najniže stope obolevanja od raka u centralnoj Srbiji.

Dakle, na jednoj strani su BS, izvesna Zorka i još nekoliko sličnih likova, a na drugoj praktično cela međunarodna naučna javnost sa svojim univerzitetima, akademijama i drugim ustanovama.

Našim barbarogenijima priviđaju se pomori od OU, a u svetu se, kada im OU bukvalno padne na glavu, ponašaju na način koji opisah na primeru Holanđana – nikom ništa. Da li je teško pogoditi gde je istina?

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.