Mom uvaženom kolegi epidemiologu i dragom prijatelju, Predragu Konu, omaklo se da me stavi u pogrešan kontekst kad se obračunavao sa čaršijskim aberima.
Obojici nam je bilo jasno da je to nenamerno, ali, kako je prenela žuta štampa, „društvene mreže su eksplodirale“. Ignorisao sam ostale listove, pa sam, s puno nelagode, reagovao u Danasu. Morao sam, mada svestan da će mnogi seiriti i želeti da se umešaju.
Znam da je bolje da se ne oglašavam, jer iritiram vlasti i njihove pristalice, pa i jedan, nekad ugledni dnevni list tendencioznim pitanjima pokušava da me prikaže kao usamljenika bez podrške u naučnom svetu. Postoje, međutim, činjenice koje treba braniti.
Imam puno razumevanje za bezobziran način kojim je predsednica Vlade manipulisala Belojevićevim imenom. Ipak to ne znači da je on u pravu.
Nije tačno da je „smrtonosna zarazna bolest … uzrokovana nepoznatim agensom“, jer je, samo desetak dana nakon što se saznalo za njeno postojanje, potpuno razjašnjena struktura prouzrokovača, a već krajem januara virus je mogla da preuzme bilo koja laboratorija u svetu.
Takođe odudaraju od istine navođene stope smrtnosti (Srbija je peta od 10 zemalja, sa stopom višom od citirane), ali o njihovoj pouzdanosti, naporu da se dostignu i dugotrajnosti efekta biće prilike da se raspravlja na stručnim skupovima.
Jedino se slažemo da su svi potezi Kriznog štaba bili „adekvatni“, ali ne zato što su bili idealni, već zato što su bili iznuđeni našim katastrofalnim položajem.
Kao dokaz razmera naše nepripremljenosti može da posluži poređenje sa Slovenijom: ta zemlja je prvi slučaj zabeležila 4, a mi, bar zvanično, 6. marta. Do 15. marta, kada nam je uvedeno vanredno stanje, uradili smo samo 283 testa (48 pozitivnih), a Slovenci 6.253 testa (247 pozitivnih). Naš zakasneli start naterao nas je na neuobičajeno radikalne (ali nužne) mere i učinio je da imamo stopu obolevanja 3-4 puta veću od proseka zemalja u regionu.
Sledstveno, u pravu je predsednik Vučić da sada, kad su drugi odahnuli, ekstenzivno testiramo, ali je rvanje sa posledicama kazna za prvobitne grehe.
Svaka epidemija je koliko medicinski toliko i politički problem. Ipak kolega Belojević ide predaleko kad strahuje kako bi „poslanik Obradović“ reagovao na naredbu ministra Lončara o uvođenju vanredne situacije „usred predizborne kampanje u Srbiji“.
Prvo, ministar zdravlja samo predlaže tu meru, a uvodi je Vlada. Drugo, ministar odbrane je predložio još radikalniju meru, vanredno stanje, pa je „poslanik Obradović“ ostao miran. Treće, ne mogu da verujem da narušavanje predizborne kampanje nije dozvoljeno Lončaru, a dozvoljeno je šefu njegove partije.
Posebno je sporan stav da „samo u snovima“ ministar zdravlja može „da zatvori sve granice Srbije i da uvede policijski čas“. Pa, to je zakonsko ovlašćenje iza kog u vanrednoj situaciji stoji Vlada!
Sumnja li moj kolega da bi Vučić to opstruirao? Neka onda jasno izrazi uverenje da bi predsednik stavio svoju sujetu iznad interesa zemlje.
Dođosmo do tvrdnje „da su neophodne nabavke daleko efikasnije obavljene u uslovima vanrednog stanja“. Zakonski, između stanja i situacije u tom pogledu razlike nema.
Veruje li zaista moj kolega da postoje Vučićevi i Lončarevi ljudi sa tašnama punim para iz crnih fondova i da su jedni uspešniji od drugih?
A novembra 2009. vanredna situacija nije proglašavana sve dok nisu bili pripremljeni papiri za prihvatanje tenderske ponude o tri miliona vakcina. Upravo sam to oklevanje zamerao tadašnjem ministru zdravlja: kad je situacija redovna, potrebni su tenderi, a vanredna situacija omogućuje direktno ugovaranje.
Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
