Takođe vas molim da mu javite, pošto je završio sa svakom raspravom, da se rasprava ipak nastavlja, pod istim uslovima koje sam mu, privatno, predočio. O meni može sve, o Oliveri, na način na koji je pisao u ponedeljak, ne može. I drago mi je što je sada vrlo decidno rekao da žene ne doživljava kao kurve.

Dakle, nastaviću da pišem o njemu, sve što mislim, i znam, a znam puno.

Prva stvar koju znam, kao neko ko je bio pomoćnik i zamenik Slavka Ćuruvije u Dnevnom Telegrafu i Evropljaninu, svakako jeste da je Slaviša Lekić poslednji čovek (?!) na svetu koji sme da pomene Slavka, pošto ga je ovaj prezirao, i kao novinara i kao propalicu, pošto nijedno od toga nije umeo da bude, do kraja.

I sve vreme dok su DT i Evropljanin izlazili, Lekić je proveo po raznim kafanama, radeći ono što sada radi po novinama i na Tviteru.

Ogovarao je, denuncirao, spajao Slavka sa DB-om, i smišljao priče slične ovim koje širi po Danasu.

Sve zajedno on (a i Jasmina Lukač) o tom čuvenom događaju o kojem pišu znaju tačno ono što su razne kafane isprale, pogotovo kada gosti, pripiti, ne umeju sebi da objasne šta ih je snašlo, i zašto im se ništa značajno nije desilo u životu.

Ta potreba za izmišljanjem sopstvenih, i tuđih, biografija me fascinira, jer često, i molim vas da autore o tome obavestite, postaje osnova ne samo za podizanje virtualnih spomenika sebi, nego i za podizanje lomača, za one druge.

Pa tako Lekić počne – Posle čitanja paškvile „Ćuruvija dočekao bombe“, Olja pozvala Slavka i rekla mu da Vučić nema ništa s tim – a Jasmina Lukač još doda – rekla mu i da „ne mora nigde da ide“, iako je on razmatrao opciju napuštanja Beograda!

Osim što je krajnje odvratno to što tu vrstu optužnice pišu ljudi koji sa Slavkom i sa svima nama nikakve veze nisu imali, posebno impresionira taj stav, ne njih dvoje, nego Danasa, da je sasvim u redu štampati takve poternice, zasnovane na kafanskom baljezganju.

I ako vas baš zanima kako je bilo, mogli ste da pitate. Pa bi vam pokazali lekarske izveštaje koji opisuju Oljine povrede, jer jeste bila prebijena, kao izveštač DT sa jednog od štrajkova. I optužnicu protiv nje, novinara i mene, urednika. Još sve to čuvamo, jer je dokaz o tome šta smo bili i šta smo radili. Za razliku od Lekića, koji ni račun iz kafane, iz tog doba, nije sačuvao.

A kada je reč o njenom razgovoru sa Slavkom, jedino je tačno da je Olja o tome pričala u raznim emisijama, i pre i posle 5. oktobra. I jasno rekla da je, po nalogu samog Ćuruvije, pratila, kao novinarka SRS. I da je bila, baš zato, na vezi sa njenim liderima. I da je Aleksandar Vučić, posle čitanja komentara na RTS, nju zvao i zamolio je da prenese Slavku da on, SRS, i ministarstvo sa tim nemaju veze. I da je ona to uradila.

I šta je tu sporno, i na koji način ste smislili da je „Slavko razmatrao opciju da napusti Beograd, a Olja i Vučić mu rekli da ostane“?!

Na stranu to što Slavko, i svedok sam toga, nije razmatrao opcije odlaska (a svi smo to tražili od njega) – Sla(b)iša bi odmah pobegao, ali njega niko nije jurio, osim, možda, kelnera – ostaje pitanje da li ste svesni da dopuštate da neko, iz čiste omraze, na stranicama vašeg lista, ispisuje optužnicu za učestvovanje u ubistvu.

I da je i sve ostalo o čemu piše nesrećni Lekić, pokušavajući da izleči svoje frustracije, na istom nivou – zlog, kafanskog, ogovaranja.

Pa je tako otkrio da smo Olja i ja jednom političaru sa Kosova uzeli pet hiljada evra, za sastanak sa Vučićem.

Mašala. I evo, odmah da priznam. Na Kosovu smo bili, i radili, 2010. godine, baš pošto su nam Lekićevi prijatelji ugasili Borbu.

I da nam je tada bilo koji političar tražio da vidi Vučića, potpredsednika opozicione stranke bez ikakvog uticaja, i da smo mu, za to, uzeli 5.000 evra, mrzeo bih, do danas, sebe samog. Pošto bi, takvu glupost, onome ko je traži, trebalo naplatiti bar 50.000 evra.

Zato što je, u to vreme, svaki političar sa Kosova, hteo da vidi Tadića, Mikija Rakića, Đilasa i ostale Lekićeve pulene, a niko Vučića.

Nisu ipak oni bili tako glupi. To bi bilo isto kao da neko danas traži da vidi Lekića. Budala, odmah bi ga trebalo ozbiljno odrati. Za pare.

No, kako i sam Lekić priznaje da je ta priča „tanka“, hajde da pređemo na „Borbu“.

I ne znam da li se bar vi sećate, ali to su bile novine koje su objavile aferu Miladin Kovačević i koje su, i zbog te i niza sličnih, i tačnih priča, bile, sve vreme izlaženja, pod državnim mobingom, a da sve bude još strašnije, taj mobing su podržavale i medijske organizacije. I nije tada bilo ni Lekića, ni bilo kog drugog, da se pobuni, ni zbog privođenja glavne urednice (Pazi sad, Olivere Zekić), ni zbog upada policije u redakciju, ni zbog gašenja Borbe, ni zbog Zakona o informisanju, ni zbog hapšenja novinara (Kačarević).

Što su tada ćutali?

I zašto sada peru svoju biografiju smišljanjem denuncijantskih fraza – novine koje su dovođene u vezu sa Stankom Subotićem, optuženim… Pa ja sam te novine kupio od Stanka Subotića! I nisam to krio, za razliku od Đilasa, koji ni danas ne sme da prizna da je bio vlasnik Pressa. Ali Lekić nema nameru da ga to pita. Što ne proba? Bar izokola – da li ste, gospodine Đilas, ikada prisustvovali sastanku Upravnog odbora Pressa?

Nema nameru. Zato što on, predsednik NUNS-a, radi za jednu od političkih opcija u ovoj zemlji. I na dan izborne ćutnje objavljuje tekst u novinama Dragana Đilasa. Da li je dobio lovu za to? Koliko? Nešto malo, ko će Lekića da plaća. I za šta? Prazne političke priče, lagarije i prostakluk, a sve pod maskom borbe za slobodu štampe.

Koju? Slobodu? Onu iz 2009. godine?

I kome on, onda, priča o kurvanju, sa političarima?

Predsednik nezavisnog udruženja, za sitnu kintu (mnogo manju od 5.000 evra), čitavo udruženje i sve njegove članove, stavio u službu jedne politike.

Pa ko se tu kurva? Sitno. Ništa elitna prostitucija, nego – plavi most.

I to sve samo zbog rupetina u sopstvenoj bednoj biografiji. I želje da, danas, izigrava one koji su se, devedesetih, stvarno borili za slobode.

Da bi danas gledali kako Sla(b)iša imitira Slavka, i kako je novine pretvorio u izbljuvani kafanski astal.

Pa onda, kao, citira Hegela. Prepisao čitav taj deo od Basare. Pošto, ni za čitanje, nije imao vremena.

Na kraju, recite mu da slobodno pozdravi i tog koji je „založio stan“ zbog Borbe.

U kojoj kafani su, njih dvojica, to smislila?

I gde je pokupio ono „Iš!“? I što ne pita recimo Panovića gde svako jutro pijem kafu, pa ne dođe, a vidim da je nekoliko puta veći od mene, da mi to lično kaže?

Umesto što izigrava mangupa šiljeći onu nesrećnu stvar na žene, koje ne može da ima.

No, kako god, rasprava se nastavlja. Gotovo da nisam ni počeo.