Uživanje je bilo slušati komentatore koji se razumeju u ono što prenose, kao i stručne konsultante koji su gledaoce upućivali u pravila manje poznatih sportova. Tu treba dodati i pravovremene reakcije, izjave naših sportista i slično. Komentatori RTS su svojim profesionalizmom pokazali da novinarstvo još živi na ovim prostorima, da se može dobro izveštavati i bez nacionalističke euforije u koju nije teško skliznuti. U figurativnom smislu oni su naša deveta olimpijska medalja.

Odlazak ekipe javnog servisa u Rio nije besplatan. To je po saopštenju iz ove kuće koštalo građane Srbije oko 1,9 miliona evra. Manje nego izveštavanje iz Londona, nešto više nego praćenje OI u Pekingu – reklo bi se, u očekivanim relacijama. Da li je moglo bez ovog troška? Naravno, ali šta je alternativa – ne prenositi Olimpijske igre, krasti tuđe izveštaje i rizikovati tužbe, a naciju lišiti zadovoljstva da u direktnim prenosima i sama učestvuje u mečevima naših sportista. Umesto prenosa puštati po stoti put reprizu reprizine reprize ili gledati kakav prostakluk na televizijama koje do nebesa uzdižu nepogrešivu (i svaku) vlast.

Ima li nekoga u Srbiji ko bi se odrekao TV prenosa? Teško. To, naravno, ne znači da građani koji finansiraju rad javnog servisa ne treba da znaju i kako je novac potrošen. I to valjda nije sporno ni ljudima iz RTS. Kao što nije sporno ni da ljudi koji su radili u vreme Olimpijade imaju dnevnice.

Pa zašto je onda najmoćniji čovek Srbije javno napao javni servis. Čak im je zamerio što se nisu odrekli „visokih dnevnica“. Kao da dnevnice nije propisala država, ako su visoke, a nisu, što ih država pre OI nije smanjila. Čista je demagogija napadati ljude iz RTS zbog toga. Da li se, na primer, ljudi iz vladinih delegacija koje se smenjuju u Briselu odriču dnevnica. Ne, i ne treba, oni rade javni posao u ime svih nas. Drugo je pitanje da li posao rade dobro ili ne.

Kakav god da je program RTS, tu se još može čuti poneka kritička reč na račun vlasti. Tamo se još umesto klimanja glavom postavljaju neka pitanja. I verovatno je to razlog što se premijer hvali kako nije „već četiri do pet meseci“ gostovao u ovoj kući i još dodaje „i neću ni da idem“. Dakle, treba i tu mrvicu kritike ućutkati. Stvoriti animozitet sledbenika prema javnom servisu. A pri tom se zaboravlja da je RTS institucija i da treba insistirati na njenom unapređenju. Gostovanje premijera jeste i obaveza prema građanima i prema toj instituciji. Toj kući treba dizati rejting, a ne od nje praviti lični servis i kuću sramote kakvih je mnogo u Srbiji. Bez jake RTS nema ni „D“ od demokratije u Srbiji.