Čir je pukao. Ovim rečima jedan prosvetni radnik opisao je šta se upravo desilo u Srbiji. Nezapamćena tragedija u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u kojoj je stradalo osam đaka i radnik obezbeđenja izazvala je nekoliko incidenata u školama, a talas nasilja kulminirao je ubistvom osam osoba nakon krvavog pira oko Mladenovca.

I dok se s pravom zabrinuta javnost pita šta je sledeće, i da li je „Ribnikar“ bio samo okidač, predsednik Srbije drugi dan zaredom najavljuje oštriju kaznenu politiku i mahom represivne zahvate, dok nas premijerka uverava da „sistem nije zakazao“ (misleći valjda na obrazovni sistem) i da bi se zločin kakav prosveta u Srbiji ne pamti desio i da smo neke od predloženih mera već imali.

Posle pucnjave u vračarskoj osmoletki, koja po svemu važi za uzornu, nema danas učenika, roditelja i prosvetnog radnika koji veruje da su škole sigurna mesta za učenje i rad.

Nema toga što aktuelna politička i prosvetna vlast može da kaže da umiri javnost, i što je još važnije – da joj poverujemo.

Dovoljno je samo pogledati spisak predloženih mera koje se konkretno tiču škola pa da svima bude jasno da ova vlast ili ne želi, ili nema kapacitet da pronađe trajno rešenje za dugogodišnji haos u kome živimo. Kad ne znaš šta ćeš, ti formiraj radnu grupu, geslo je kojim se konstantno rukovodi.

Prosto je neverovatno da Vlada izađe sa predlogom o formiranju saveta za sprečavanje vršnjačkog nasilja i radne grupe za bezbednost dece na internetu, a da nismo videli epilog radne grupe za prevenciju nasilja, osnovane samo pet meseci ranije, povodom slučaja „izmaknute stolice“ u trsteničkoj srednjoj školi.

Kakve se nove mere najavljuju ako nijedna od prethodno predloženih, ne samo da nije počela da se primenjuje, već je reč o pukim administrativnim rešenjima koja neće rešiti nagomilano nasilje u školama?

Država dobro zna da nijedan roditelj nikad nije novčano kažnjen zbog nasilnog ponašanja svog deteta u školi. I umesto da preispita zbog čega, izmenama zakona povećava iznos kazni za roditelje.

Šta će to odeljenjske starešine sa 2.000 dinara mesečno više u novčaniku raditi, a što ne rade sada? Na stranu što ni to povećanje naknade za starešinstvo nije sigurno.

Nije li ironija da od „čuvara“ državne kase, koji je dokazani plagijator, zavisi hoće li razredne starešine dobiti obećanu povišicu i da li će biti para za zapošljavanje prekopotrebnih novih psihologa i pedagoga u školama?

Sada obećavaju nekakve mobilne timove za hitno reagovanje u slučajevima vršnjačkog nasilja, a pustili su „niz vodu“ timove za krizne intervencije jer nisu hteli ljudima da plate sitne honorare.

Kada nam se dogodio „Ribnikar“, setili su se da imamo kao resurs obučene profesionalce za krizne intervencije u školama.

Sindikati prosvetnih radnika sedeli su u prethodnoj radnoj grupi i aminovali dogovoreno.

Pet meseci kasnije proglašavaju obustavu rada, bez ideje šta će raditi od ponedeljka.

Neki briljiraju sa zahtevom (u ovom momentu!) za veće plate, svi traže zaštitu nastavnika od učenika i njihovih roditelja.

Da li je bilo celishodnije da se u petak mnoge obrazovne ustanove zatvore i deca pošalju kućama ili da se đaci i đački roditelji pozovu u škole i da se i danas i svih narednih dana razgovara o tome kako se osećaju?

Ostavka ministra je čin koji u ovom trenutku đacima i roditeljima neće doneti boljitak.

Srbija nema druge nastavnike, u njih roditelji i deca gledaju tražeći pomoć i razumevanje i to je „slamka spasa“ za koju žele da se uhvate.

A kako smo došli do toga da se međusobno gledaju „na nišan“ pitanje je na koje odgovor neće dati nijedna vladina radna grupa, nijedna blindirana vrata na ulazu u školu, niti policijska zaštita.