Sada već davne 2006. godine istovremeno sa prodajom Mobtela za milijardu i po evra posejano je seme jedne od najkontroverznijih i najkritikovanijih mera ekonomske politike u poslednjih dvadesetak godina koja je danas vitalnija nego ikada.
Naime, u jesen te 2006. osnovan je zloglasni Nacionalni investicioni plan (NIP), a u okviru njega ministar finansija Mlađan Dinkić je predstavio subvencije za privlačenje stranih investicija po tzv. slovačkom modelu. Odlučeno je da se dodeljuje 2.000 do 10.000 evra po otvorenom radnom mestu.
Nakon žustrih kritika ekonomista i domaćih privrednika SIEPA- agencija tada zadužena za privlačenje investicija daje neku procenu da se subvencije vraćaju u budžet u roku od tri godine kroz poreze i doprinose. Ministar Dinkić je čak izjavio da jedan evro podsticaja donosi osam evra u budžet. Među kritičarima su tada bili posebno istaknuti članovi opozicione Srpske napredne stranke, pa je poslanica Jorgovanka Tabaković recimo izjavila da država rasipa novac na subvencije, a ne stvara uslove za otvaranje radnih mesta.
Posle četiri godine i 85 miliona evra datih investitorima nezaposlenost je u Srbiji na vrhuncu sa 750.000 ljudi na birou, izjavio je 2011. premijer Mirko Cvetković, nakon što je Dinkić razrešen dužnosti. Ali kupovina investitora se nastavlja i nakon promene vlasti i kada dojučerašnji kritičari dobiju ključ državne kase. Nije ni čudo kada se povratnik u vladu Mlađan Dinkić oglašava izjavom da bi „samo lud čovek ukinuo subvencije“.
Domaći privrednici ukazuju na suludu okolnost da se novcem kojim oni plaćaju porez dovode strane kompanije i njihova direktna konkurencija. Ukazuju i na diskriminaciju prilikom dodele sredstava, jer iako su više od polovine primalaca subvencija domaće firme, više od 75 odsto sredstava ide strancima. I konačno, tih godina srpsku privredu bukvalno guši nelikvidnost, a država duguje stotine miliona evra privredi. Samo putarskim kompanijama je dugovala više od 300 miliona evra.
Ako premotamo film na današnji dan situacija se nije mnogo promenila. Subvencije se uvećavaju, investitori se podmićuju parama, pošto teško da bi došli u zemlju koja nudi pravnu sigurnost kao što je Srbija obezbedila sigurnost vlasnicima i korisnicima objekata u Hercegovačkoj. I dalje nema nikakve analize kakav je efekat tih subvencija. Mada, može se steći nekakva slika ako se vidi da su dva najveća državna projekta – Fijat i Er Srbija u 2015. godini učestvovali u punjenju državne kase sa mizernih 0,02 i 0,01 odsto. Recimo, Er Srbija je u toj godini uplatila poreza i javnih prihoda u visini 90 miliona dinara, a dobila subvencije od 50 miliona evra. Fijat je uplatio u državnu kasu svega 174 miliona dinara, a niko stvarno ne zna koliko je dobio od države jer je ugovor države i Fijata i dalje tajan. Ali možda država bar domaćim privrednicima plaća obaveze na vreme? Samo državne zdravstvene institucije i apoteke danas duguju više od 100 miliona evra dobavljačima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
