Fudbala i igara

Poput prosečnog ili tipičnog žitelja Srbije opisanog u narodnoj mudroliji o ljudskoj zavisti i zluradosti, „da komšiji crkne krava“, funkcioneri naša dva najveća kluba koriste svaku priliku da se glasno narugaju jedni drugima ili, još gore, likuju zbog nevolje protivnika sa druge strane Topčiderskog brda.

Po scenariju viđenom milion puta poslednjih godina. Ničim izazvani, kao usput i kobajagi bez zle namere, pecnu večitog rivala, pa sami dobiju po prstima, onda uzvrate još većom turom otrovnih strelica… i tako redom, dok ne namire niske strasti, ispucaju šaržer prozivki i uvreda, ne dosade novinarima ili im neko veći od njih ne kaže da zatvore usta. Onako kako to ovih dana čine generalni direktor crveno-belih Zvezdan Terzić i potpredsednik crno-belih Vladimir Vuletić, u žestokom medijskom klinču povodom Partizanovog proterivanja iz Evrope, kršenja Svetog pisma UEFA zvanog finansijski fer-plej. Prvi se našao pozvanim da prokomentariše očigledno neznanje i neodgovornost vrhuške iz Humske 1, drugi nam je osvežio sećanje na serijsko ispadanje crveno-belih iz kvalifikacija za Ligu šampiona i Ligu Evrope u tzv. sezoni kupanja, zbog čega u Ljutice Bogdana 1 nisu tragično primili istu suspenziju za isti prekršaj pre par sezona. Uz obavezan začinski dodatak razmeni oporih činjenica. Ovog puta tvrdnjom da je „Partizan drugi klub po važnosti na ovim prostorima“ i recipročnom pretpostavkom da je pomenuti Zvezdin funkcioner „Poznavanje svih propisa UEFA mogao da nauči pošavši na seminar UEFA u Hrvatsku 2008. godine, sa kojeg se u Srbiju nije vratio puna 34 meseca“, kao aluzijom na bežanje bivšeg predsednika Fudbalskog saveza Srbije od krivičnog gonjenja za zloupotrebu službenog položaja u vreme direktorovanja u OFK Beogradu.

Bez pomena a kamoli metlanja prljavštine u svojim dvorištima, naravno, jer je napad najbolja odbrana, naši ljudi obično veoma kratkog pamćenja i ostrašćeni u subjektivnom tumačenju stvarnosti, a „hleba i igara“ omiljena zabava na ovom parčetu Balkana. Da imaju imalo obraza i mrvicu samokritičnosti svi bi se pokrili ušima ili, još bolje, odavno povukli iz uprava. Zbog desetina miliona evra dugova, sumnjivih transfera fudbalera i ishoda utakmica, menadžerskih dilova, šurovanja sa huliganima i kriminalcima sa tribina, služenja političkim strukturama… neispunjenih obećanja, nemarnosti i neznanja. Ili takvi kakvi su – da se u Srbiji zna red i poštuju zakoni – ne bi uopšte bili u prilici da mute fudbalske vode. I uzurpiraju medijski prostor, ionako okupiran lošim momcima.