Nakon dve odluke Apelacionog suda koji se nije mirio sa rešenjem da su ti dokazi pribavljeni na nezakonit način, od izdvajanja izveštaja iz spisa odustala je čak i odbrana.

Na taj način, izveštaji koji pokazuju sa kim su telefonom razgovarali optuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije, ali i drugi visoki zvaničnici Resora državne bezbednosti, su i zvanično postali dokaz koje će sudsko veće morati da uzme u obzir prilikom donošenja presude.

Ovo je nesumnjivo bio dobar ishod za Tužilaštvo za organizovani kriminal, pošto oni tvrde da izveštaji otkrivaju niti koje povezuju četvoricu optuženih. Ovi izveštaji svakako mogu da se svrstaju među ključne, pošto su uz svedočenje Milorada Ulemeka Legije, najjači adut tužilaštva u nastojanju da osudi bivše pripadnike RDB-a za ubistvo Slavka Ćuruvije.

Važnost ovog dokaza mogao je da se vidi i iz javne polemike koja je prethodila odluci suda da ih uvrsti u dokazni materijal. Naime, Veran Matić, predsednik paratužilačke Komisije za istraživanje ubistva novinara je otvoreno, svestan onoga što radi, izvršio pritisak na sud, tvrdeći da se priprema teren za oslobađajuću presudu. Na njegove izjave reagovali su i Društvo sudija Srbije i Advokatska komora Beograda, braneći sudije Specijalnog suda od nedozvoljenog pritiska.

Matić je svojim nastupom suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije prebacio više na teren politike, gde su pravila manje kruta, a udarci ispod pojasa često dozvoljeni. Kod ovakvog slučaja, gde su politika, mediji i kriminal tako usko isprepleteni, tako nešto nije neočekivano, ali te prepirke i diskusije ne bi smele da uđu u sudnicu.

Koliko god to teško bilo priznati, Rade Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak su, još uvek, nevini, kada je reč o ubistvu Slavka Ćuruvije. To će prestati da budu, tek kada/ako ih sud pravosnažno osudi. Ovog ustavnog načela bi svi morali da se pridržavamo.