Kodeks Tabloidorum

Očekivano, najviše prekršaja zabeleženo je u Srpskom telegrafu i u Informeru.

Ovakva porazna statistika nije iznenađujuća ako se uzme u obzir da su tabloidi danas postali glavno oruđe vlasti u obračunu sa neistomišljenicima, odnosno da obavljaju prljave poslove za vlast. Prvo se izmisli priča, onda se plasira preko cele naslovne strane, onda se ta lažna priča sa stvarnim posledicama danima razrađuje, a kada se pokaže da je sve bilo čista izmišljotina, o tome nema ni reči u tim „medijima“.

Upravo oko istinitosti izveštavanja i ima najviše prekršaja – ukupno 71. A ima svega – kleveta, nerazlikovanja komentara od činjenica i nagađanja, kršenja pretpostavke nevinosti, narušavanja privatnosti, diskriminacije…

Klasičan primer tabloidnog divljanja je slučaj Saše Jankovića, kojeg provladini tabloidi već mesecima razvlače pokušavajući da ga povežu sa pre više od 20 godina policijski i sudski rešenim slučajem samoubistva njegovog prijatelja iz studentskih dana. Ko zna šta nas sve čeka kad i zvanično budu raspisani izbori.

Drugi slučaj koji je očito po nalogu vlasti zaokupio domaće tabloide da bi se minimizirao slučaj fantomskog rušenja 12 objekata u Savamali, u koji je aktuelna vlast do guše umešana, bio je slučaj Jelene Marjanović, ubijene pevačice. Kako je pokazalo istraživanje Saveta, svaki od tih tekstova, s retkim izuzecima, bio je tekst u kojem je prekršen Kodeks novinara Srbije. Ono što je blago rečeno porazno i sramno za novinare je trend porasta naslova koji ne odgovaraju suštini teksta. Dakle, namerno se ide sa plasiranjem neistina u javnost, jer je uočeno da čitaoci uglavnom prate naslove i na osnovu toga zaključuju o ličnostima i događajima. Nije bezazleno to što su te naslovi uglavnom odnose na velike teme – promene na političkoj sceni. I time se u stvari i došlo do razloga postojanja pomenutih tabloida, koji su zapravo politički projekti vlasti za jednokratnu upotrebu. Odnosno, dok ne obave prljav posao za svoje gazde. A posao se sastoji u besomučnom blaćenju svih koji nisu premijer, uključujući i predsednika Srbije. Kako to obično ide – blaćenje je javno, a bankovni računi tajni. Ali su svakako pozamašni.