Ko god da je prvi zaključio „Srbija nema većeg neprijatelja od sebe same“ taj je savršeno razumljivo i bolno istinito objasnio prošlost, sadašnjost i budućnost male zemlje na brdovitom Balkanu, jer je u genetskom kodu njenog naroda i državnika da rade na sopstvenu štetu.
U talasima, s manje ili vše tragičnih posledica, ali uvek sa sitnošićardžijskom „samo neka meni i prvom do mene bude dobro“ računicom, kockarskim „neće grom u koprive“ ubeđenjem i narcisoidnim uverenjem „sve smo preživeli, pa ćemo i to“.
I zato su pune tribine na Kup meču fudbalera Partizana i Crvene zvezde mogle ostaviti bez teksta samo strance, neupućene u ovdašnju dugu istoriju samodestruktivnih izbora, ne i ono malo ili nedovoljno vidljivog i glasnog zdravorazumskog življa, zgroženog prošlonedeljnom odlukom Vlade i njoj bliskih epidemiologa iz Kriznog štaba o ukidanju zabrane masovnih skupova.
Kojom je dat „for“ navijačima oba kluba da, ne hajući za svakodnevno izbijanje novih žarišta zaraze korona virusom – u studentskim domovima, fabrikama, na kućnim proslavama, u osnovnim školama, među odbojkaškim reprezentativcima … – pohrle preksinoć u Humsku, jer će, zaboga, stati svet ako jedan večiti derbi prođe bez publike.
Kojom je još jednom vraćen dug kriminalcima u redovima „delija“ i „grobara“, na sve (ne)zamislive načine isprepletenih sa vlašću, u ovom sazivu više nego ijednom pre.
Kojom je smišljeno utrt put glasačkim redovima na izborima 21. juna, jer je predsednik Aleksandar Vučić sa svojim pomagačima i klimoglavcima procenio da bi njihovo odlaganje za jesen, odnosno ekonomski problemi izazvani širenjem kovida 19 i vanrednim stanjem mogli da nagrizu višegodišnju apsolutnu vladavinu Srpske napredne stranke.
Zarad tih „viših“ ciljeva prebrzo se sa slanja milionskih SMS pretnji apokaliptičkim scenarijima stradanja Italijana i Španaca prešlo na tzv. relaksiranje vanrednih mera, toliko munjevito i nerazborito da je Srbija jedina evropska zemlja uz Belorusiju, s večitim predsednikom Aleksandrom Lukašenkom, u kojoj su kapije stadiona širom otvorene.
Dok, npr, neki „glupi, strašljivi i ludi“ Nemci i Španci, uskoro Italijani i Englezi, igraju pred pustim tribinama, imajući u malom mozgu aktiviranu biološku bombu na martovskim mečevima Lige šampiona Atalanta – Valensija i Liverpul – Atletiko, dotle se „hrabri i pametni“ Srbi kao u stara dobra vremena stiskaju jedni uz druge, grle kao rod rođeni posle golova, bakljama prave dimne zavese, gađaju sitnim predmetima rivalske igrače…
Prvo na Zvezdinoj šampionskoj proslavi, a onda i na Partizanovom Kup slavlju.
A da stvar bude još tragikomičnija, Fudbalski savez Srbije, na čelu sa Vučićevim saborcem iz vremena „ranih radova“ Slavišom Kokezom, pere ruke od gužvanjca na crno-beloj strani Topčiderskog brda.
Odričući se svog učešća u organizaciji polufinalnih mečeva Kup takmičenja, iako je ovo pod njegovim okriljem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
