Moguće je da država računa na njihov lični doprinos rešavanju natalitetske krize, nad kojom su se političari dobrano zabrinuli, ali dalje od toga nažalost nisu odmakli. Pritom, Er Srbija nije jedina firma sa većinskim državnim kapitalom gde se ovo dogodilo. Setimo se primera od pre više godina, kada je šest porodilja koje su pre bolovanja radile u Agenciji za privatizaciju po povratku zateklo novu sistematizaciju u kojoj za njih nije bilo mesta. Koliko je sličnih slučajeva u drugim institucijama, teško je utvrditi, ali i ovo što dospe u javnost pokazuje da država ne shvata ozbiljno politiku nataliteta i da su mere koje u tom pravcu preduzima čista kozmetika i sakupljanje političkih poena.

U Er Srbiji je, naravno, sve urađeno po zakonu. Par desetina žena je radilo, uglavnom, po ugovoru na određeno, koji im po povratku sa porodiljskog odsustva nije produžen. Poslodavac, koji nema zakonsku obavezu da sa zaposlenim obnovi ugovor, sasvim je legitimno ostavio majke bez sredstava za život.

Iako se ne zna broj strategija, akcionih planova, mera za podizanje nataliteta, podsticaja za zapošljavanje… ovakve situacije su moguće čak i u firmama koje su u vlasništvu države. Kod privatnika se čak i ne postavlja to kao problem. Vlast nam tako, po ko zna koji put, pokazuje licemerje, nerazumevanje veze između nataliteta i ekonomske stabilnosti majki, ali i duboko ukorenjenu diskriminaciju prema ženama. Legitimnim ostavljanjem porodilja bez posla država sistemski obesnažuje žene, onesposobljava ih za rad, vraća i zatvara u privatnu sferu. Ne samo što na taj način održava rodne stereotipe, nego i akumulira nezadovoljstvo kod žena i njihovih porodica.

Takve institucionalne prakse nose sasvim drugačiju poruku od proklamovane. Ona glasi – nemojte rađati ako vam je stalo do posla.