Najnoviji slučaj nasilja u Tehničkoj školi u Aranđelovcu, za koji se ne bi saznalo da nije snimljen i postavljen na društvene mreže, izazvao je nevericu i iznenađenje u javnosti, iako slični incidenti nisu retkost u našim školama.
Da li nasilja poslednjih godina ima više ili je ono postalo vidljivije, pitanje je na koje nije lako odgovoriti, ali je činjenica da škole danas nisu bezbedne sredine, uprkos brojnim preventivnim projektima i programima od kojih su očito više koristi imali pojedinci nego učenici i nastavnici.
Teza koja se godinama unazad provlači u delu javnosti da su đaci do te mere zaštićeni, pa im škola ne može ništa nije do kraja tačna, jer upravo škole izbegavaju da postupe po propisima, a neretko relativizuju nasilno ponašanje đaka i takve slučajeve skrivaju pod tepih, iz straha da bi mogle doći na loš glas. Propisima su detaljno definisane procedure kojih se škole u teoriji pridržavaju, ali je, kao i u drugi oblastima, i ovde upitna njihova primena. Svaka obrazovna ustanova je, recimo, dužna da formira Tim za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, što su škole i uradile, ali se taj tim često angažuje tek kad se incident dogodi.
Po istom principu reaguje prosvetna vlast, slanjem inspekcije i preispitivanjem odgovornosti direktora i drugih zaposlenih, dok se neretko zanemaruje odgovornost porodice. Iz škola se često čuju ocene da roditelji nasilnih učenika ne žele da sarađuju, zbog čega su im praktično vezane ruke, ali se malo ko, osim u ekstremnim slučajevima, odlučuje da zatraži pomoć drugih institucija, kao što su centri za socijalni rad i tužilaštvo.
Tačno je da je škola izgubila vaspitnu ulogu, ali je nerealno od nje očekivati da sama vaspitava đake. U tom procesu najvažnija je porodica, a priče o prezaposlenim roditeljima koji nemaju vremena da se posvete deci zbog brige za egzistenciju, poremećenim vrednostima u društvu, uticaju rijaliti programa… jesu izgovori. I sami roditelji neretko relativizuju nasilno ponašanje svoje dece, pravdajući to sitnim čarkama i uobičajenim razmiricama dok na verbalne okršaje i ne reaguju. Zabrinjavajući je podatak iz nedavnog istraživanja da petina starijih osnovaca svakodnevno doživljava vređanja i ismevanja i to uglavnom od vršnjaka, kao i da 46 odsto učenika poznaju nekoga koga maltretiraju i ponižavaju drugovi.
Škola i roditelji odavno su na suprotstavljenim stranama, a odgovornost za međusobnu lošu komunikaciju snose i jedni i drugi. Njihova saradnja je prvi korak da se nasilju stane na put. Nulta tolerancija na nasilje koju je najavio ministar prosvete dosad nije pokazala rezultate, a efekti nedavno usvojenog zakona koji predviđa veću odgovornost i strože kazne za roditelje nasilnih učenika tek treba da se vide.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
