Ono što je veoma interesantno je da je rezolucija usvojena sa šest dodatnih amandmana koji ruše koncept evrointegracija Srbije koje je zamislila vladajuća garnitura na čelu sa predsednikom Vučićem. Zašto? Zato što ti amandmani ukazuju na pojedinačne slučajeve, poput nelegalnog rušenja u Savamali i negiranja genocida u Srebrenici, stubove odnosa Vlade Srbije prema vladavini prava i činjenicama ratova iz devedesetih.

U rezoluciji se pozdravlja „postojano angažovanje“ Srbije na putu ka EU, ističu „impresivni“ ekonomski rezultati, „izvestan napredak“ u reformi pravosuđa i pozdravljaju napori na normalizaciji odnosa s Prištinom. Međutim, iako primećuje izvestan napredak u slučaju nezakonitog uništavanja privatne svojine i lišavanja slobode kretanja u beogradskoj četvrti Savamala aprila 2016. godine, EP poziva srpske vlasti na njegovo rešavanje. Takođe, EP žali zbog kontinuiranog poricanja genocida u Srebrenici od nekih predstavnika srpskih vlasti – sigurno misleći na nedavnu izjavu premijerke Ane Brnabić u intervjuu za Dojče vele – i naglašava da je priznavanje genocida u Srebrenici osnovni korak na putu Srbije ka pristupanju EU.

Iako rezolucija Dejvida Mekalistera nije obavezujuća, ipak se uzima sa velikom pažnjom, jer će Srbija morati da ispuni sve preporuke koje su u njemu navedene pre pristupanja Uniji. Tako da premijerka Brnabić može još 100 puta da negira da je u Srebrenici bilo genocida, mogu poslanici u Skupštini Srbije da donesu još 100 rezolucija da je to bio strašan zločin, ali činjenica je da je tog jula 1995. godine ubijeno 8.000 ljudi od strane srpskih snaga i da su dva međunarodna suda presudila da je to bio genocid. Tu ljagu i sramotu nikakva negiranja ne mogu oprati, već izvinjenje i preuzimanje odgovornosti za ono što je srpska strana učinila, ostavivši hiljade i hiljade bošnjačkih civila zavijenih u crno.

Može predsednik Vučić svojom demagogijom i svojom (trenutnom) moći da štiti fantome koji su bespravno rušili po Savamali, vezivali građane i otimali im telefone. Ali nikada neće moći da izbriše to što se desilo, koliko god pokušavao da to izvede. Zauvek će ostati zapisano šta je ova vlast radila. I to međunarodna zajednica, što je najvažnije, zna.

Srbija mora da prizna genocid u Srebrenici da bi postala članica EU. Srbija mora da reši slučaj rušenja u Hercegovačkoj da bi postala članica EU. To je zvaničan stav Evropske unije, i zarad bolje budućnosti u ovoj zemlji, boljeg životnog standarda, mira u regionu i prosperiteta, nadajmo se da će Unija u tome istrajati i da neće progledati kroz prste predstavnicima srpskih vlasti, među kojima su upravo oni koji su zagovarali i podržavali i genocid u Srebrenici i rušenje u Savamali.