Put za Višegrad

I autoput Požega – Višegrad je takav projekat. Autoput koji je potreban ograničenom broju ljudi, koji je koristan, ali koji je skup i neisplativ sasvim sigurno. Pitanje je ko će to da gradi. Da se da u koncesiju teško da bi to iko prihvatio bez velikih ustupaka već viđenih kod projekta Horgoš – Požega. To otpada, pa ostaje gradnja iz budžeta. Tu tek nema velike vajde. Ako je Koridor 10 prioritet, a tzv. koridor 11 na drugom mestu, onda bi Požega – Višegrad na red mogla da dođe tek pod brojem tri, u najboljem slučaju. A do tada, ko živ ko mrtav. Za to bi se novac u srpskom budžetu možda našao u sezoni 2014-2015. I to tek da se pobode neki kolac, opali koja fotka, pa da mašine napuste gradilište.

Zato je to predsednik oprezno najavio za period od pet do 10 godina. On za 10 godina neće biti predsednik, pa može tako nešto i da obeća. Ko će tada biti na vlasti možda može da se nasluti, a da li će ispuniti ovo obećanje to niko ne može da garantuje. Barem ima dovoljno vremena da smisli izgovor zašto nam taj put nije prioritetan.

Previše se megalomanskih projekata najavljuje u Srbiji. Sve su to lutanja. Posebno su oko Užica te pojave nešto učestale. Najavljuje se i velika revitalizacija aerodroma Ponikve, sada i zatvor, pre toga pogon za proizvodnju ribe u kojem bi Norvežani tobože dovlačili ulov iz Severnog mora. Zar nije još u prethodnoj deceniji najavljena izgradnja autoputa koji bi Užice povezao s Bosnom. A od svega, jedini siguran projekat ostao „ćira“.

Tako je to u Srbiji, umesto da imamo brze pruge, mi imamo „ćiru“. Umesto da letimo novom flotom Jata, Vlada će prvo sebi da kupi moderan avion. Prioriteti moraju da se znaju.