Šta se čeka

Koliko do pre samo neku godinu, protivljenje odlukama i ponašanju vlasti SNS, bilo je u domenu retkih i izdvojenih primera. I to bilo da je reč o ukidanju neke televizijske emisije, imenovanju direktora osnovne škole, ili samoorganizovanju građana protiv graditeljskog projekta.

Ova zima je, može se slobodno zaključiti, prevratnička. Nezadovoljstvo Vučićevom svevlašću i zulumom malih „vučića“ preplavilo je društvo što se videlo i na protestima „1 od 5 miliona“ u Beogradu i drugim mestima u Srbiji.

Od studentskog nezadovoljstva „Protiv diktature“ 2017. ono je ove zime preraslo i u široko protivljenje u intelektualnim i umetničkim krugovima. Način ispoljavanja tog protivljenja je pomalo arhaičan – potpisi, peticije i javna saopštenja – kao što je na primer poslednja inicijativa, koju je ove sedmice pokrenuo akademik Dušan Teodorović.

Reagujući na Vučićev tekst o „Eliti i plebsu“, Teodorović je stav kritičke javnosti pretvorio u koliko toliko opipljivu akciju – svima vidljive potpise na internet peticiji kojom se osuđuje govor mržnje predsednika države.

Ali, ono što i dalje nedostaje, i što ostavlja utisak prošlih vremena dominacije jedne komunističke partije i disidentskih komiteta za odbranu javne reči i kritičke misli, jeste politička posledica. Naime, ako iz opravdane društvene kritike, ne proizađe politička artikulacija, koja bi vodila nekoj akciji i promeni, onda će kritika ostati sama sebi cilj. I mnogo više će nažalost, uticati na opštu zatrovanost društvenog i političkog prostora, nego što će imati lekovito dejstvo.

Da bi kritika zaista delovala kao protivotrov, nije dovoljno da njeni zastupnici teorijski budu u pravu. Oni bi prosto morali da nađu put kako bi na tome narasla organizaciona i politička snaga, sposobna da kritiku izrazi kroz akciju, kroz promenu stvarnosti. Svako odricanje od odgovornosti da se taj put nađe – kao to je na opozicionim političarima koji su nedostojni te uloge, ili na nedovoljno osvešćenim građanima – u najmanju ruku nije logično.

Peticije i potpisi treba da vode nekoj organizaciji, nekom pokretu, izlasku ili neizlasku na izbore, i naročito postizanju saglasnosti i udruživanju sa onim koji slično misle i osećaju.

Sami po sebi, koliko god da su njihovi prikupljači i inicijatori u pravu, potpisi ostaju tek mrtva slova na papiru. Doduše, jesu iz neformalne grupe intelektualaca „Samoodbrana“ kojoj i Teodorović pripada, najavljivane i akcije i podrška nekoj od postojećih političkih opcija.

Zasad je održana samo jedna javna tribina u Kragujevcu. Vučić im je svojim tekstom „Elita i plebs“ dao neočekivanu priliku, slično kao što je i svojom izjavom zimus o „pet miliona građana“ pospešio masovnost demonstracija. Pa, šta se onda čeka?