Most u Bistrici danas

Most u Šarampovu bio je uvek poseban. I Prijepoljci čekaju s uzdahom da počnu ponovo radovi, da se most vrati njegovim žiteljima. I dok čekaju gledajući kako nema pomaka već godinu i po, a tužna načeta konstrukcija nekako izaziva nelagodu, stigoše na red godine prisećanja na mostove koje smo gradili. Velike i značajne. Najvažnije tada u državi. Oba su bombardovana 1999. i obnovljena iste godine.

Kad su renomirani stručnjaci „Tunelgradnje“ gledali kako radnici GP „Rad“ nasipaju temelje budućeg mosta u Bistrici rekli su:“Ako ovi naprave ovaj most, mi ćemo graditi avione“. Most je sagrađen za godinu dana, pušten je u saobraćaj 1959″, šef gradilišta Selim Softić pričao mi je 1999.

* Nepoštovanje roka nije se moglo zamisliti

Posle drugog svetskog rata prvim petogodišnjim planom bilo je predviđeno da se obnove saobraćajnice, putevi i pruge i izgradi Novi Beograd. Svi ti objekti izgrađeni su uglavnom dobrovoljnim radom, kroz „radne akcije“. Sledećim petogodišnjim planom predviđena je bila elektrifikacija i industrijalizacija zemlje. Među prvim je izgrađena Hidroelektrana „Zvornik“, a posle nje građen je sistem hidroelektrana „Kokin Brod“.

U sklopu izgradnje Hidroelektrane „Bistrica“ trebalo je rešiti saobraćajnu raskrsnicu na putu Prijepolje – Nova Varoš, odnosno Priboj, što je značilo premošćavanje reke Bistrice i dela jezera koje je tek trebalo da se formira izgradnjom Hidroelektrane „Potpeć“. Postojeći most i put za Priboj, izgradnjom centrale su potopljeni. Projekat za most izradio je „Energoprojekt“ koji je radio i projekat hidroelektrana. Na licitaciji u Beogradu GP „Rad“ je dobilo poverenje da gradi most, a centralu je gradilo renomirano preduzeće „Tunelgradnja“ iz Beograda.

Selimu Softić povereno je gradilište i radovi na mostu i on, kao šef gradilišta „označio“ početak polovinom 1958. Kako je „pročitao“ projekat?

– Konstrukcija mosta isprojektovana je veoma elegantno, most je u krivini, dužina jedne strane je oko 20 metara, a druge 21 metar. Specifično rađen na stubovima, sandučastog izgleda sa podužim nosačima visine dva metra čija je armature bila prečnika 32 milimetra. Odmah se videlo da to neće biti ni malo jednostavno za gradnju zbog te krivine i monolitnosti.

Na pitanje kako se snašao kao šef gradilišta sa radnicima koji nisu imali iskustva sa sličnim objektima, odgovara da su na specifičan način organizovali nasipanje temelja. „Nismo imali mehanizaciju, ni kranove, pa smo napravili kolosek i vagonima smo preko reke Bistrice transportovali beton, gurajući svaki od tih vagona ručno i tako smo nasipali temelje i stubove mosta. Tako su posle podsmeha stigla divljenja kad su oni koji su imali svu mehanizaciju videli kao mi rešavamo u hodu problem nedostatka svake mehanizacije. Došli su, stisli mi ruku i rekli: „Svaka čast, šefe“.

Most u Bistrici izgradnja 1959. godine

Most je izgrađen za godinu dana. Nepoštovanje roka nije se moglo ni zamisliti. „Most je rađen permanentno i zimskih meseci, i danju i noću. Betoniranje je bilo veoma komplikovano zbog konstrukcije. Ja i grupa radnika koja je ugrađivala beton nismo silazili s mosta tri dana i tri noći ni da jedemo, već su nam donosili hranu. Želeli smo da sve uradimo na najbolji mogući način i nije nam bilo teško, nismo osećali umor, samo smo želeli da se most dovrši, da bude dobar i kvalitetan. Vodila nas je ogromna volja“, priseća se Softić.

Ostalo je zabeleženo te 1959:“Bistrica je bila svečano dekorisana. Na zelenilom ukrašenom slavoluku stajalo je DOBRO DOŠLI. Cveće i zastave na telefonskim i dalekovodnim stubovima. Očekivao se dolazak Josipa Broza Tita koji je želeo da obiđe velika gradilišta u Sandžaku“.

Most je srušen u bombardovanju 1999. godine. Ali kao jedan od prioritetnih, obnovljen je iste godine. Na ono što je bilo „zdravo“, kako je i predvideo šef gradilišta 1959. Selim Softić, naslonjena je nova konstrukcija.

*Most u Hašimbegovića polju

„Silna eksplozija mina razleže se limskom dolinom. NJihov eho odzvanja okolnim brdima, a kameni blokovi pršte na sve strane. Bitka za put kroz limsku dolinu je počela…“ Bio je 10. avgust 1968. godine. Očekivalo se da za godinu dana kroz prijepoljsku opštinu prođe „široka asfaltna traka“ koja će izmeniti „panoramu“. Proći će „put naših čekanja i premostiti naše daljine“. Niklo je i veliko“ radničko naselje“, izgrađeno je pet montažnih baraka za 300 radnika, inženjera i službenika GP „Ratko Mitrović“ iz Beograda i „Puteva“ Titovo Užice, a 200 radnika iz našeg kraja dobilo je prvi put posao. Te barake, u kojima stanuju decenijama porodice i danas stoje na istom mestu. U njima i dalje žive mnoge porodice.

„U sklopu polimske magistrale, najveći objekat je most u Hašimbegovća Polju. Biće dug 125 metara i imaće šest stubova“, kaže inženjer Vladimir Buđevac iz beogradskog građevinskog preduzeća „Ratko Mitrović“… Poslovi su malo kasnili zbog „imovinskih odnosa“, ali se primenjivala najsavremenija mehanizacija.

Ovaj most građen je prvi, na ovom delu magistrale. Pesnički nadahnuti izveštači poredili su ga tada sa „dugom“. Završen je 6. decembra 1969. godine. Svečanost? Malo je reći. Bila je to jedna od najvažnijih deonica puta u Srbiji jer ju je povezivala sa morem. Put Zlatibor-Prijepolje-Bijelo Polje o kome se sanjalo decenijama, pušten je u saobraćaj. Bila je to „arterija savremenog života“. Deonica kroz limsku dolinu bila je duga 67 kilometara.

Most na Limu, srušen je u bombardovanju 1999. Ponovo je „stao“ na sve svoje stubove krajem te godine. „Putevi“ iz Užica završili su posao za dva i po meseca! Posle 198 dana prekida ponovo se saobraćalo jednim od najvažnijih mostova koji su izgrađeni na deonici magistrale kroz limsku dolinu.

Povezani tekstovi