Marinković: Albancima nedostaje politička volja da se srpski jezik institucionalizuje (VIDEO) 1Foto: M. Stojanović

Tu nisu samo u pitanju loši prevodi, kako se često misli, već imamo i neke slučajeve suštinskih povreda ljudskih prava. Imamo primere suđenja u kojima je jedna od strana srpske nacionalnosti i koja se sprovode bez prevoda, u potpunosti na albanskom jeziku, zatim postoje različiti slučajevi diskriminacija u upravno-sudskim procesima u kojima se Srbima izdaju rešenja, presude, zapisnici i slično, na jeziku koji ne razumeju, poručio je u Instagram intervjuu za Danasovu rubriku Druga strana Kosova Miodrag Miki Marinković, programski direktor nevladine organizacije Aktiv iz Kosovske Mitrovice, govoreći o projektu „Kreiranje dvojezičnosti Kosova“, koji sprovodi ta organizacija.

Naš sagovornik je istakao da je jedan od najfrapantnijih primera kršenja ljudskih prava u vezi sa jezikom uočen nakon izbijanja kovid epidemije, „kada je Vlada Kosova, odnosno njene relevantne institucije, uputstva i mere za suzbijanje epidemije komunicirala isključivo na albanskom jeziku, što je pravilo ogromne probleme srpskoj zajednici“.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dnevni list Danas (@danas.rs)

– Dakle, ne može jedan projekat da reši tako velike probleme, niti je to bila naša ambicija. Mi smo hteli da uradimo dve stvari. Prvo, da utvrdimo proporcije problema nepoštovanja srpskog jezika i načine na koji se on manifestuje u različitim aspektima života Srba na Kosovu. Drugi cilj nam je bio da skrenemo pažnju javnosti, političara, a u neku ruku i diplomatskog kora na Kosovu, pošto je diplomatski kor jedan od prirodnih saveznika civilnog društva jer ima veliki uticaj na postupanje Vlade Kosova. Mislim da smo u tome uspeli. Kada smo započeli rad na tome, 2014. godine, nailazili smo svakodnevno i na čuđenja sagovornika iz EU i iz institucija – oni su se pitali kako to da nisu ranije bili svesni razmere tog problema, niti su čuli za njega. Danas je pitanje jezičkih prava postalo sastavni deo borbe za prava srpske zajednice, o njemu se piše u godišnjim izveštajima Evropske komisije (izveštaji o napretku), Ujedinjene nacije izveštavaju generalnog sekretara UN o tome, veliki broj nevladinih organizacija se uključio u rešavanje tog problema, ukazao je Marinković.

Sagovornik Danasa je naveo da je najbitnije što su kosovske institucije „postale opreznije kada je u pitanju srpski jezik, jer je sada mnogo više onih koji ih posmatraju“.

– Primer za to je kovid pandemija za koju sam već rekao da u početku nije bilo nikakve komunikacije na srpskom jeziku, ali posle niza reakcija i naše organizacije i drugih organizacija civilnog društva ta komunikacija je vidimo poboljšana, što možemo da vidimo na primeru komunikacije takvih upustava tokom aktuelnog talasa pandemije. Međutim, i pored tako opšte „mobilizacije“ nedostaju rezultati. Brojni su razlozi za to. Pre svega, zna se da nedostaje politička volja među Albancima da se upotreba srpskog jezika institucionalizuje, dakle da institucije počnu da rade na dva jezika. To je za njih možda i jako skupo jer je neophodno da se čitav sistem pripremi, da se zaposle pravi prevodioci, ali ono što jeste možda najalarmantnije je činjenica da to nije u skladu sa njihovom nacionalnom agendom – navodi Marinković.

On dodaje da su dosadašnje vlade u Prištini i političke partije negovale jako agresivni populizam, u kojem je dominirala percepcija da je Srbima dato suviše prava i da se to mora promeniti, a ovde se govori o onim pravima srpske zajednice koja su zagarantovane Ustavom koje su donele prištinske vlasti, a koji je u svoje pravne norme uneo ono što mi zovemo „duh Ahtisarijevog plana“, neprihvaćeni plan koji je bio ponuđen Srbima i srpskoj zajednici da prihvate nezavisnost Kosova, a da zauzvrat dobiju određena prava.

– U tom trenutku nacionalnog zanosa nije se štedelo na pravima koja su nuđena Srbima, uključujući to što je srpski jezik postao zvanični jezik na Kosovu i tako dalje. Međutim, ono što je Albancima bilo prihvatljiv ustupak u međuvremenu je postalo veliko breme za njih. Jednostavno, oni nisu mogli da prihvate da je neophodno da za neka od važnih pitanja njihove nacionalne agende moraju da dobiju saglasnost Srba, a sistem je takav – precizirao je Marinković.

Naš sagovornik je istakao da su, između ostalog, prilikom nedavnog formiranja vojske Kosova Priština tražila „neka jako kreativna rešenja“, kako bi se „obišao“ zakon koji su kosovski Albanci doneli.

– Slično je i sa pitanjem jezika – dakle, za Albance su prava Srba na upotrebu jezika više prepreka koju treba preskočiti ili obići, nego neka obaveza koja se mora poštovati. Drugi problem koji je nastao, a za koji je delimično odgovorna i Srbija, izazvan je pojavom ideje o razgraničenju. Ta ideja, koju je podržala aktuelna vlast u Srbiji, konceptualno je značila napuštanje ideje o multietničnosti Kosova. Dakle, značila je da ono zakonodavstvo koje je takvu multietničnost branilo postaje suvišno. Stoga, ideja o razgraničenju dala je za pravo Albancima da ukinu afirmativna prava srpske zajednice, odnosno dela Srba, njih maltene 50 odsto, koji ostaje izvan tih zamišljenih granica. Navedena zamisao je, kao što svi znamo odbačena, ali sama činjenica da se ta ideja pojavila i da su je podržale srpske vlasti imala je posledice – zakonodavstvo je iznenada postalo predmet trgovine, pa je i postalo teže vršiti pritisak na Prištinu da poštuje prava srpske zajednice, objasnio je on.

Marinković je ukazao i da je slab mehanizam praćenja primene prava na upotrebu jezika.

– Prištinske vlasti su 2012. uspostavile jednu veoma neefikasnu Kancelariju poverenika za jezike. Ta kancelarija, pored neadekvatnih kadrovskih rešenja, ima problem i oko pravne osnove koja joj ne garantuje nezavisnost i slobodu u radu. Između ostalog, poverenika imenuje i smenjuje premijer, pa nema nikakvog govora o slobodi u radu, niti poverenik vidi civilni sektor kao prirodnog saveznika u svom radu. Imamo i nepotizam u državnom aparatu, kada se zapošljavaju prevodioci bez adekvatnog znanja srpskog jezika, a i nedostatak u obrazovnom sistemu, jer se srpski i albanski jezik ne uče uporedo, napomenuo je sagovornik Danasa.

Ocenjujući položaj civilnog sektora na Kosovu, Marinković je naveo: “Bilo bi fer reći da nema većih pritisaka vlasti u Prištini na srpsko civilno društvo na Kosovu“.

– Vlast u potpunosti ignoriše „glas“ srpskih nevladinih organizacija, ali ih, isto tako, ostavlja na miru da rade i kritikuju potpuno slobodno. Čak bih rekao da veći pritisci dolaze od srpskih institucionalnih predstavnika nego što je to slučaj sa albanskim. U dosta slučajeva sam bio u prilici da žestoko kritikujem prištinske institucije u sred Prištine, a da sutradan nisam osvanuo u nekim tabloidnim medijima, niti sam time izazvao lavinu uvreda na moj račun. Dakle, mogao sam da pričam slobodno, i to nije bio problem, ali problem je što oni nisu želeli da čuju to što ja i ostali predstavnici civilnih organizacija imamo da kažemo. Biću i samokritičan i reći da se uloga civilnih organizacija, dakle, svela na neke beskonačne forume, iste priče istih sagovornika… Interni problemi srpskog NVO sektora se ne odnose na neke pritiske, već i na to što je on kadrovski veoma, veoma slab na Kosovu. Najbolji ljudi, studenti, intelektualci su ili otišli sa Kosova, ili se spremaju da odu, ili rade u nekim institucijama. U NVO sektoru na Kosovu, dakle, nema dovoljno kvaliteta, nema dovoljno znanja, da se nosimo sa izuzetno složenim pravnim i političkim problemima sa kojima se susreće srpska zajednica na Kosovu, i to u veoma teškom političkom kontekstu. U takvim okolnostima doprinos civilnog društva poboljšanju kvaliteta života srpske zajednice je izuzetno mali, konstatovao je on.

Kao jedan od problema Marinković je istakao i „duboku podeljenost srpskog civilnog sektora na Kosovu, navodeći da „vladaju žestoki animoziteti, beskrupulozna borba za fondove i tome slično…“

– Tako podeljene srpske NVO veoma teško postižu nekakvo jedinstvo oko zastupanja interesa srpske zajednice i rešavanja njenih problema, umesto da se sinergijskim pristupom poveća pritisak na vlast i reše neki od problema. Na kraju, možda zbog svega navedenog, srpsko civilno društvo ima mali kredibilitet u srpskoj zajednici, čime su njegovi kapaciteti da poboljšaju život ljudi znatno umanjeni, rekao je programski direktor NVO Aktiv.

„Ne možemo živeti u stalnom strahu od komšija“

Odgovarajući na pitanje da li NVO Aktiv sarađuje i sa nevladinim organizacijama kosovskih Albanaca, Miodrag Miki Marinković je naveo: „Naravno, to je potpuno normalno na Kosovu. Na kraju, mi svi pripadamo jednom istom esnafu – civilnom sektoru. Saradnja se uglavnom odvija na nivou projekata. Recimo, Aktiv je član za nas jako značajne Koalicije za pomirenje na Kosovu, koja se bavi teškim pitanjima tranzicione pravde, pravde za žrtve ratnih zločina na Kosovu, ali istovremeno promoviše i međuetničku i kulturnu različitost. Takve stvari su veoma bitne. Ako želimo da ostanemo da živimo na Kosovu, ne možemo da živimo u stalnom strahu od komšija. Ima još primera. Aktiv je, recimo, deo jedne međuetničke platforme koja nadzire rad parlamenta, time pokušavamo da uočimo one zakone koji su u procesu, a koji bi mogli da naruše interese srpske zajednice“.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.