Nostalgija se, smatra ona, u čoveku rađa kada ima neki problem – onda rešenje vezuju za neko drugo okruženje i za neke druge okolnosti. I obrnuto, misleći da će im svi problemi biti rešeni ako negde odu.

„Istina je da sve svoje nosimo sa sobom, i dobro i loše, i gde god da smo, to je uvek sa nama. Ako smo srećni, lepo nam je gde smo. Ako smo nesrećni, problem je u nama, ne u geografiji“, smatra Anabela.

Ova devojka, rodom iz Kosjerića za koji je vezuju uspomene na najbezbrižnije godine života, danas živi i radi u Ostinu u Teksasu. Ovaj grad, međutim, nije bio njena prva destinacija.

U želji za odlaskom iz Srbije koja joj je, kako kaže, uvek bila prisutna, što iz praktičnih razloga, što ih želje za novim okruženjem i iskustvima, sa 22 godine odlazi u Kanadu.

„Smatram da svaki čovek to ima u sebi i da bi trebalo, makar u jednom periodu života da živi, iskusi i upozna neke druge krajeve sveta. Tako se obogaćujemo, širimo vidike“, kaže ona.

Trenutak kada je Anabela želela da ode poklopio se sa NATO bombardovanjem SR Jugoslavije, nakon čega su u Beogradu bile zatvorene sve ambasade.

Usledio je odlazak u Ambasadu Kanade u Bugarskoj, koja je, seća se, tada bila preplavljena Srbima, a ulice autobusima iz Beograda. Najpre je, i pored uplaćene školarine i doma i svih dokumenata koje je imala, bila odbijena, ali je, nakon pisanja Kanadskom centru za ambasade koji se tada nalazio u Beču, dobila studentsku vizu i izvinjenje.

„Verujem da mnogi naši ljudi jednim delom dele moje iskustvo i da je svima nama tih godina odlazak iz zemlje bio jako težak. I dan danas ne znam ko je za to kriv što su nas tada tretirali kao trećerazredne građane neke tamo leve države. Jako je neprijatan osećaj i nepravedno je kada ste apriori etiketirani kao ‘bad guy’ i kada morate da unesete nadljudske napore da bi za sebe izborili osnovna ljudska prava“, priseća se ona.

Anabelina prvobitna želja bila je da završi studije umetnosti u Beogradu, potom ode na usavršavanje u inostranstvo i vrati se u Srbiju da živi i stvara. Ovakva očekivanja, iz današnje perspektive, deluju joj kao naivna maštanja.

Budući da Akademiju primenjenih umetnosti nije uspela da upiše, Beograd je „otpao“. „Tada je bilo vreme Miloševića i znalo se tačno unapred ko će biti primljen a ko ne“, kaže ova umetnica.

Ni Srbija, ni Kanada, ni Amerika kao države nisu joj „bogzna pružile“. Za sve što ima i što jeste zahvalna je roditeljima, prijateljima, pa i sebi.

Akademiju dizajna završila je u Torontu, odsek dizajn enterijera, ili kako se to naziva u Srbiji, unutrašnju arhitekturu. Nakon osam godina života u Kanadi odlazi u Ameriku, gde će provesti narednih 11 godina.

„Po stizanju u Njujork sam se zaljubila u grad, imala sam osećaj pripadnosti i nekako svaki ćošak mi se činio poznat. Odmah sam znala da želim tu da ostanem“, priseća se ona.

Njujork se, međutim, od tada dosta izmenio. Postao je prenaseljen i jako skup, te je ponovo rešila da se preseli, ovog puta u Ostin u Teksasu, kojim je „više nego oduševljena“.

Firmu nazvala po baki

Ljubav prema baki s kojom je provela najveći deo odrastanja, želja za eksperimentisanjem i „traženje novih medija i
sfera dizajna“ stopili su se u jednu autentičnu priču koja se ubrzo „pretvorila u potpunu ljubav i posvećenost“.

Anabela je pokrenula firmu „Rannka“, poznatu prvenstveno po kožnom vegan prstenju i nakitu, a zatim po ručno bojenim jaknama i garderobi.

„Interesantno je to da mene bavljenje modom apsolutno nikada nije privlačilo. Naime, odbijalo me je to veštačko pumpanje brenda kroz cenu i ime, kako i kompletna ‘fast fashion’ industrija“, objašnjava ona.

Ponosna je što, u moru brednova nove modne industrije, Rannka etiketa nosi ručno i savesno pravljenu garderobu i nakit, a nekoliko godina unazad Rannka više ne koristi pravu kožu i krzno, već alternativne humanije materijale.

„Smatram sebe jako srećnom osobom što mogu da radim ono što volim. trudim se da me planovi ne iscrpljuju i ne diktiraju sadašnji život. Jer put ka cilju je mnogo važniji nego sam cilj. Na tom putu mi provodimo cele svoje živote, a cilj i kada se ostvari, traje jako kratko“, kaže Anabela.

Rannka nakit nosio se u nekoliko indie filmova, muzičkih spotova, veliki broj koncertnih nastupa širom sveta, tv serijala, modnih revija… A jedna od njenih omiljenih je poznata tattoo umetnica, kreatorka i vlasnica kozmetičkog brenda Kat Von D.

I pored sveg uspeha preko okeana, želja joj je da pokrene biznis u Srbiji. To u ovom trenutku, kaže ona, ipak nije moguće.

„U Srbiji ne bih imala podršku u infrastrukturi, prvenstveno mislim na srpsku Poštu, i uopšte platna ‘komunikacija’ sa ostatkom sveta bi u ovom momentu predstavljala problem“, ističe ona.

Iako je „prirodno i normalno“ da su boravak i rad u svom rodnom okruženju neuporedivo lakši, posebno takozvane „prve emigrantske generacije“, Anabela smatra da su ljudi iz Srbije, usled političke i ekonomske situacije u zemlji, naučeni da budu pametniji i snalažljiviji nego „normalan svet“.

„Ti ratovi, nestašice, restrikcije i sve ostalo kroz šta je prošla moja generacija u Srbiji su nas učinili izuzetno jakim. Ne znam da li da budem zahvalna ili ne“, kaže Anabela.

Iako je optimista i ide tamo gde je „srce vuče“, ne može da zamisli život u Srbiji, ni sada, niti u bliskoj budućnosti. Srbiju ne vidi kao povoljno tle za stručne i ljude koji misle svojom glavom.

„U današnjoj Srbiji ljudi od struke i nauke jedva preživljavaju a kamoli umetnici. Poznajući sebe ne verujem da ću ikad prestati da radim i stvaram, pa tako neću moći ni da se penzionišem u Srbiji. Nažalost za sada Srbija je samo turistička opcija“, kaže Anabela.

Povezani tekstovi