Ova knjiga, kako je naglasio istoričar Kosta Nikolić, „nije biografija Jovanke Broz, jer je nju nemoguće napisati zbog nedostatka pisane građe, već je reč o odnosu javnosti prema supruzi doživotnog predsednika Jugoslavije Josipa Broza od udaje 1952. do smrti 2013. godine“.

– U životu Jovanke Broz bilo je mnogo toga tabloidnog i senzacionalističkog. Njena slika u medijima često je bila uslovljena i političkim razlozima. Ona je u javnosti doživljavana u simbiozi sa Josipom Brozom, nije imala neku političku moć. Ne može se utvrditi zbog čega je završila u kućnom pritvoru 1977, posle razlaza bračnog para. Dozvoli su joj da prisustvuje Brozovoj sahrani 1980. iz humanitarnih razloga, da bi se vratila u izolaciju iz koje se u javnost vratila kad je otvoreno pitanje ličnog Brozovog nasledstva, koje još nije rešeno – rekao je Kosta Nikolić.

Sanja Petrović Todosijević iz Instituta za noviju istoriju Srbije ocenila je da ova knjiga „predočava političke i društvene mehanizme u procesu konstruisanja slike o Jovanki Brozi“, sledeći nit prethodne studije Ivane Pantelić „Partizanske kao građanke“, koja se bavi i emancipacijom žena u socijalističkoj Jugoslaviji. Knjiga o Jovanki Broz podeljena na dva perioda njenog neobičnog života – prvi od udaje za Broza do njegove smrti i drugi od 1980. do njene smrti od koje će se 20. oktobra navršiti pet godina.

Ivana Pantelić nije se složila sa ocenom urednika izdanja Borisava Čelikovića da je Jovanki Broz više priličila „sudbina čobanice nego prve drugarice“ i naglasila da je njena heroina posle udaje za Broza u „medijima bila samo vizuelno prisutna, kao njegova pratnja, jer se tek posle 20 godina u javnosti čuo njen glas, a u časopisima za žene pojavili njeni prvi intervju – sterilni i očišćeni“. Kad joj je posle duge (samo)izolacije DOS-ova vlast vratila lična dokumenta i zdravstveno osiguranje, njen povratak u javnost 2006, prema rečima autorke knjige, polarizovao je društvenu javnost u Srbiji koja još nije bila mnogo naklonjena.

– Ono što su učitavali Jovanki Broz – tu političku moć, u drugim okolnostima ostvarila je Mirjana Marković. Jovanka je u tom socijalističkom periodu zaista bila puki objekat i estetski momenat u Brozovoj pratnji. Kad pogledamo druge komunističke države, Nedžmija Hodža je bila politički aktivna, kao i Elena Čaušesku. One su imale neke druge životne puteve, Jovanka je imala samo neformalnu moć osobe koja je vodila protokol u svim rezidencijama i jako je patila zbog nedostatka formalnog obrazovanja. Bez obzira na promene sistema, ona je u najširoj javnosti do kraja isključivo vezivana za Broza i to je odredilo većinom negativan odnos građanstva prema njoj – kaže za Danas Ivana Pantelić.

Od Pećana do Dedinja

Jovanka Broz rođena Budisavljević (1924-2013) do beogradskog Dedinja došla je iz ličkog sela Pećane, bila je učesnik NOB-a, a javnost je za nju prvi put čula 19. septembra 1952. prilikom posete tadašnjeg šefa diplomatije Velike Britanije Entonija Idna Beogradu, kad do podataka o njenoj prošlosti nije uspela da dođe ni britanska obaveštajna služba. Prema sopstvenoj želji, sahranjena je pored Broza u Kući cveća – posle Drugog svetskog rata nacionalizovanom privatnom posedu beogradskih porodica Savčić i Acović.