Borba usmenom istorijom za istinu i odgovornost

Zato što opet neki nacionalisti zavode zabludele pristalice ili plaćenike, izvlače ih na teren, ulice Beograda, kako bi uznemirili, napali, povredili ljude koji organizuju javno čitanje svedočenja nesrećnika kojima je rat oduzeo najbliže članove porodica, prijatelje i druge, sasvim obične ljude, čiji su životi žrtvovani kako bi politička elita profitirala. A, upravo ta politička elita i dalje sistemski onemogućava izlazak istine na videlo, krije i zataškava odgovornost svojih predstavnika iz vremena rata.

Takva okolnost odlikuje se tolikim apsurdom, nenormalnošću, nakaradnošću slučaja, da je u svojoj pojavnosti postala sasvim normalna, očekivana, pa se učesnici i organizatori zahvaljuju policiji što ih štiti i čuva na takvom i sličnim događajima. U okviru festivala – „Miredita – dobar dan!“, čiji je glavni pokrovitelj Inicijativa mladih za ljudska prava, koji je, protekle nedelje, održan šesti put u Beogradu, (poslednjih godina, po pravilu, uz mere bezbednosti i okupljanje ekstremnih desničara) promovisana je knjige „Živeti uz sećanje na nestale“.

Reč je o knjizi o nestalim tokom rata na Kosovu i ljudima koji za nestalima i dalje tragaju. Kolekciju od životnih priča deset porodica čiji su članovi nestali tokom rata, sa detaljima događaja koje su preživeli tokom sukoba i pričama o momentima kada su shvatili da su njihovi bližnji nestali, čine i svedočanstva Srba, takođe, direktno pogođenih ratnim razaranjima. Međutim, njihova svedočanstva su, samo zato što se nalaze iza istih korica knjige gde se nalaze i svedočenja porodica kosovskih Albanaca, praktično zabranjena da u slobodno duhu budu javno izložena.

Žrtve su u ovdašnjoj nacionalističkoj svesti, dirigovanoj od strane državnog rukovodstva i zvanične politike, jasno podeljene na „njihove“ i „naše“, gde su „njihove“ opravdane i nužne, a „naše“ su svete i jedine prave. Ali, nisu ni to, ukoliko dele taj imaginarni, knjiški prostor, zajedno sa „njihovim“.

O tome su tokom debate o knjizi, pod teškom policijskom „odbranom“ od mogućih napada ultra desničarskih organizacija, govorili istoričarka Marijana Toma i Korab Krasnići, rukovodilac projekta „Živeti uz sećanje na nestale“, iz forumZFD-a iz Prištine. Toma je tokom razgovora o knjizi, između ostalog istakla, značaj usmene istorije, s obzirom na to da se, kako je rekla, žrtava sećamo samo kroz statistiku i brojeve.

Promociju ove knjige, u organizaciji forumZFD-a, kako smo već naveli, spolja su obeležili povici i uvredljive parole protiv kosovskih Albanaca, žrtava koje rame uz rame, u knjizi, ali, pre svega, u životu, stoje zajedno, trpeći i dalje nacionalističko iživljavanje, iako su u vitlacu takvog ludila, upravo žrtve – i postale.

„Živeti uz sećanje na nestale“ je jedinstveni memoar koji pitanje nestalih ne svodi na statističke podatke, već sakuplja na jednom mestu lične priče i detalje o sudbinama nestalih. Knjiga obuhvata priče o nestaloj deci, muževima i ženama, porodicama, forenzičkim istragama, problemima pri potrazi, osobama koje su preživele ratne zločine, traumi i želji za istinom. Žrtve su, međutim, prepuštene i dalje sebi samima, grču sopstvenih patnji i grupi ljudi koji se bore da se njihova i nesreća oba naroda – albanskog i srpskog predočava u istinitoj formi javnosti, kako se takvi najtragičniji slučajevi više nikada ne bi ponovili. Atmosfera u kojoj se takav poduhvat odvija, ne garantuje željeni ishod. Naprotiv.