Foto: Medija centar

Povodom štrajka dela ratnih veterana, koji danima protestuju ispred Predsedništva i Vlade Srbije zahtevajući, između ostalog, da im se isplate ratne dnevnice, naši sagovornici ističu da bi zakonski okvir trebalo da obuhvati sve žrtve, ali da to nije slučaj u našoj zemlji.

Prema podacima FHP-a, u Srbiji je obespravljeno najmanje 15.000 civilnih žrtava rata i njihovih porodica, što predstavlja jedan od najdrastičnijih primera „institucionalizovane“ diskriminacije.

Podsetimo da ni posle 24 godine od vojno-policijske operacije „Oluja“ u Hrvatskoj, u kojoj je raseljeno više od 200.000 Srba, opljačkana imovina, a više stotina Srba ubijeno, nijedna žrtva u Srbiji danas nema status civilne žrtve rata. Iz FHP-a ukazuju da je razlog to što nadležni državni organi kao žrtve rata ne prepoznaju osobe koje su nastradale van teritorije Srbije.

Takođe, FHP je svojevremeno podneo zahtev za priznanje statusa civilne žrtve u ime drugih žrtava nesrpske nacionalnosti iz Sjeverina koji su isto kao i žrtve iz „Oluje“, povredu pretrpele van teritorije Srbije.

Međutim, nadležno Ministarstvo za rad zauzelo je stav da se zakon ne primenjuje na slučajeve kada su smrt ili povreda nastupile na teritoriji drugih republika bivše Jugoslavije i po tom osnovu ne samo odbilo zahtev žrtava iz Sjeverina, već je ukinulo i sva ranija rešenja kojima su bila priznata prava žrtvama iz Hrvatske i BiH.

Ivana Žanić ističe za naš list da je položaj ratnih veterana – i po važećem i po predlogu novog zakona koji bi regulisao njihov status – neuporedivo bolji od položaja u kojem se nalaze civilne žrtve rata.

– FHP već dugi niz godina ukazuje na diskriminatorni položaj civilnih žrtava rata. Naime, po sada važećem zakonu, da bi stekli status civilne žrtve rata oni moraju da ispune niz uslova, kao na primer, da su povredu pretrpeli na teritoriji Srbije, od strane neprijateljske vojske i da je ta povreda dovela do telesnog oštećenja od najmanje 50 odsto. Odmah se uočava činjenica da žrtve, na primer, iz Sjeverina ili iz „Oluje“ ne mogu da ostvare status civilne žrtve jer se njihova povreda dogodila van teritorije Srbije. Takođe, žrtve silovanja ne mogu da ostvare ovaj status jer po pravilu silovanje ne ostavlja telesna već psihička oštećenja, ukazuje Žanić.

Ona podseća da iako je najavljeno da će novi zakon unaprediti položaj civilnih žrtava rata – to se nije desilo.

– Naime, već duže vreme je u proceduri Nacrt zakona koji u potpunosti zadržava diskriminatorna rešenja važećeg zakona u odnosu na civilne žrtve rata. U tom smislu, njihov položaj nije unapređen. Svako ko je pretrpeo povredu u toku rata zaslužuje da dobije određena prava. Međutim, ne treba zaboraviti činjenicu da ljudi koji su tokom rata bili civili nisu ni na kakav način učestvovali u ratu i tim pre njihove povrede trebe da budu adekvatno vrednovane i prepoznate u zakonu. Ovim nacrtom zakona se to ne postiže, naglašava Žanić.

Goran Miletić ukazuje da ratni veterani traže usvajanje zakona, ali da se svi ostali njihovi zahtevi svode na egzistencijalnu, odnosno novčanu pomoć države.

– Kao osnov za pomoć oni navode učešće u ratovima, a Srbija i dan danas tvrdi da u ratovima nije učestvovala. Međutim, tu su i zahtevi da Vidovdan bude državni praznik, da se formira posebno ministarstvo za boračka pitanja sa „dokazanim ratnim veteranom“ kao ministrom i da se dezerterima ukinu boračka prava. Nisam siguran da su baš svi zahtevi opravdani, navodi Miletić.

Prema njegovim rečima, civilne žrtve rata moraju biti prioritet i donošenje zakona je urgentno.

– Naravno, taj zakon mora da prepoznaje sve žrtve, a ne da bude restriktivan ili de facto isključuje žrtve koje ne pripadaju srpskoj zajednici. Nažalost, na prostorima bivše Jugoslavije, veterani su neko kome predstavnici vlasti ne žele da se zameraju, dok se civilne žrtve rata uvažavaju i poštuju samo ako dolaze iz redova sopstvenog naroda, zaključuje Miletić.

Povezani tekstovi