Foto: Stefana Savić

To je jedan od glavnih zaključaka publikacije Fonda za humanitarno pravo (FHP) pod nazivom „Analiza i preporuke za unapređenje regionalne saradnje u procesuiranju ratnih zločina“.

Ističe se da je poslednjih godina uočljiv trend stagnacije u regionalnoj saradnji, a da su ključni problemi koji otežavaju ovu saradnju pitanje univerzalne nadležnosti, suđenja u odsustvu, nepostojanje saradnje srpskog Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) sa institucijama na Kosovu, ali i nedostatak poverenja između pravosudnih organa država regiona.

Osim saradnje sa BiH i Hrvatskom, TRZ je prilikom istrage i krivičnog gonjenja počinilaca ratnih zločina upućeno i na saradnju sa Misijom EULEX-a, odnosno sa nadležnim institucijama na Kosovu. Međutim, kako se navodi u Analizi, saradnja TRZ i institucija na Kosovu je praktično nepostojeća, mogućnosti njenog unapređenja su u ovom trenutku neizvesne, a posebno zabrinjava činjenica da TRZ više od četiri godine nije podiglo ni jednu optužnicu za zločine počinjene na Kosovu.

„Suđenja za ratne zločine, koja se odvijaju pred nacionalnim sudovima, zahtevaju da tužioci u regionu aktivno međusobno sarađuju u prikupljanju i razmeni dokaza. Ova saradnja treba da bude usmerena ka tome da se kroz zajednički rad tužilaštava afirmiše borba protiv nekažnjivosti za ratne zločine. Nadležni organi i politička elita moraju mnogo snažnije da podržavaju napore koji vode ka unapređenju saradnje među državama bivše Jugoslavije kada je reč o procesuiranju ratnih zločina, jer je to neophodan korak ka ponovnom uspostavljanju poverenja i pravde u regionu“, naglašava FHP u svojoj publikaciji.

Kako se dodaje, u Srbiji, kao i na celoj teritoriji bivše SFRJ, i dalje su nerešena brojna pitanja koja predstavljaju nasleđe rata i koja duboko podrivaju temelje stabilne regionalne saradnje i dobrosusedskih odnosa. „Tome u prilog govori činjenica da se bilateralni odnosi država regiona vraćaju nekoliko koraka unazad, svaki put kada se na političkoj agendi otvore pitanja koja su direktna posledica ratova. S obzirom na broj nerešenih pitanja u odnosima između država bivše SFRJ, izvesno je da će bez proaktivnog pristupa njihovom rešavanju ta pitanja nastaviti da opstruišu dobrosusedske odnose i potencijalno dovesti do blokiranja u napredovanju ka članstvu u EU“, tvrde u FHP-u i ukazuju da regionalna saradnja nije samo obaveza koja proističe iz procesa pristupanja Evropskoj uniji, već je ona pitanje perspektive dobrosusedskih odnosa u regionu.

„Efikasno procesuiranje ratnih zločina direktno zavisi od efektivne regionalne saradnje, a ona je prečesto talac nepovoljnih političkih okolnosti. U tom smislu je neophodno unaprediti postojeće mehanizme saradnje, kako bi se regionalna saradnja u procesuiranju ratnih zločina vratila u okvire međunarodne pravne saradnje. Od Srbije se u narednom periodu očekuje da pokaže veću posvećenost procesuiranju ratnih zločina, te da podstiče atmosferu koja pogoduje razvoju regionalne saradnje. Istovremeno, pred TRZ stoji izazov zadobijanja poverenja javnosti drugih država u regionu. Na TRZ je stoga odgovornost da svoj rad učini efikasnijim i proaktivnijim, te da podiže optužnice protiv visokorangiranih osoba“, ukazuje se u Analizi.

Dosadašnja regionalna saradnja i postojeći pravni okvir još uvek nisu doveli do rešenja dileme o nadležnosti u pogledu suđenja osumnjičenima za ratne zločine. Budući da zakonodavna rešenja u državama regiona ne dozvoljavaju izručivanje vlastitih državljana, to znači, ističu u FHP-u, da osobe za kojima su raspisane poternice u Hrvatskoj, ili još češće, u BiH, uglavnom ostaju izvan domašaja pravosudnih organa koji su poternice raspisali. Kada je reč o suđenjima u odsustvu, FHP smatra da to što krivična dela ratnih zločina ne zastarevaju, ne znači da tužilaštva treba da se pozivaju na to da se optuženima sudi u odsustvu.

„Treba imati u vidu da u slučaju suđenja u odsustvu, okrivljeni (koji nisu prisutni) ne mogu da iznesu svoju odbranu, ne mogu da ispituju svedoke niti da predlažu dokaze. Stoga se suđenjima u odsustvu nepotrebno troše ionako vrlo ograničeni resursi kojima raspolaže tužilaštvo, posebno imajući u vidu da lica koja su osuđena u odsustvu mogu podneti zahtev za ponavljanje krivičnog postupka ukoliko se nekada nađu na teritoriji države koja ih je osudila. Osim toga, umesto da se unapredi efikasnost procesuiranja ratnih zločina, i tužilaštvo i nadležni sud se opterećuju predmetima koji će morati ponovo da se procesuiraju ukoliko okrivljeni u nekom trenutku budu dostupni pravosudnim organima države koja ih je osudila u odsutnosti. Ne sme se izgubiti iz vida da suđenja u odsustvu nikako nisu u skladu sa opredeljenjem ka promovisanju dobrosusedskih odnosa, budući da su suđenja u odsustvu, po pravilu, suđenja u kojima su optužena lica državljani drugih država, nedostupna domaćim pravosudnim organima“, navodi se u publikaciji „Analiza i preporuke za unapređenje regionalne saradnje u procesuiranju ratnih zločina“

Slučaj Novaka Đukića

Kao jedan o brojnih primera loše regionalne saradnje, FHP je u svojoj publikaciji predstavio slučaj Novaka Đukića. Od oktobra 2015. se pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu vodi postupak za priznanje i izvršenje pravnosnažne krivične presude Suda BiH protiv Novaka Đukića, koji je pred tim sudom osuđen na 20 godina zatvora zbog napada na Tuzlansku kapiju 25. maja 1995. godine. kada je ubijena 71 osoba, a ranjeno preko 100 ljudi.

„Nakon što se po pravnosnažnom okončanju postupka nije odazvao pozivu za izdržavanje kazne u BiH, za njim je raspisana međunarodna poternica. Budući da Đukić poseduje državljanstvo Srbije i da je od ukidanja pritvora boravio u Srbiji, BiH je uputila zamolnicu Srbiji za priznanje i izvršenje pravnosnažne krivične presude kako bi Đukić kaznu odslužio u Srbiji. Sednice sudskog veća Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu su u postupku povodom priznanja presude Suda BiH u protekle tri godine odlagane deset puta, zbog navodnog lošeg zdravstvenog stanja osuđenog. Ovaj slučaj se može smatrati ilustrativnim, jer ukazuje na nekoliko važnih pitanja. Prvo, ukazuje na problem krivičnog gonjenja i izvršenja osuđujućih krivičnih presuda u odnosu na lica koja izbegavaju krivičnu odgovornost tako što prelaze na teritoriju druge države čiji su državljani. Drugo, na ovom primeru je sasvim očigledno da je za uspešnu regionalnu saradnju potrebno da postoji odnos poverenja među pravosudnim institucijama regiona, odnosno u potvrđivanju pravnosnažnih presuda ovih sudova“, ističe se u publikaciji „Analiza i preporuke za unapređenje regionalne saradnje u procesuiranju ratnih zločina“.