Suđenja za ratne zločine u Srbiji polako zamiru

Pre svega, zato što je Tribunal dostigao visok standard zaštite žrtava seksualnog nasilja. Za razliku od sudova u Srbiji, većina žena u Tribunalu su mogle da svedoče pod merama zaštite, da javnost bude isključena i ono što je najbitnije, sud je njihovim iskazima verovao. Ono što je po mom mišljenju najvažnije, jeste da se pristanak žene koja je silovana nikada nije uzimao u razmatranje. Žena nije kriva za to što je silovana. Zna se na kome je odgovornost – na onome ko je to učinio – istakla je Ivana Žanić iz Fonda za humanitarno pravo (FHP) na nedavno održanom „Ženskom sudu: feministički pristup pravdi“ u Beogradu, u organizaciji Žena u crnom i u saradnji sa Anima (Kotor), Fondacijom CURE (Sarajevo) i Centrom za žene žrtve rata (Zagreb).

Žanić je podsetila da po srpskom zakonodavstvu, većina žena koje su silovane u ratu ne mogu da dobiju status civilne žrtve rata, zato što nemaju fizičko oštećenje od najmanje 50 odsto.

– Sve psihičke patnje koje žena preživljava svakog dana u svakom trenutku, to je za ovu državu apsolutno nevažno. Država zahteva isključivo fizička oštećenja – ukazala je Žanić, dodajući da je pred sudovima u Srbiji do sada procesuirano samo sedam predmeta koji uključuju i seksualno zlostavljanje, te da su dva predmeta okončana.

– To je za silovanje u Bijeljini i u selu Skočić. Sada je krenuo jedan novi postupak, za silovanu ženu u Brčkom – navela je Žanić, dodajući da je bilo slučajeva da je žena tokom svedočenja pominjala da je bila silovana, ali da tužilaštvo nije reagovalo i proširilo optužnicu i za silovanje.

Žanić je naglasila da „nije bilo Haškog tribunala, mi danas u Srbiji sigurno ne bismo imali nijednog osuđenog ratnog zločinca“. Podsetila je da Tribunala više nema, da sada u Hagu postoji Rezidualni mehanizam, ali da država Srbija formalno više nije u obavezi da sarađuje sa tim telom.

– Sada je na institucijama Srbije da procesuiraju zločine iz ratova. Međutim, veoma je mali uspeh suđenja za ratne zločine pred institucijama u Srbiji. Svega je 66 ljudi osuđeno – ukazala je Žanić. Podsetila je i na to da Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji procesuira samo ratne zločine, a da bi trebalo da procesuira i zločine protiv čovečnosti i genocid.

– Na početku procesuiranja zločina u Srbiji, to je išlo bolje i brže. Bilo je velikih predmeta, sa velikim brojem žrtava i optuženih. Od 2011/2012. godine, suđenja za ratne zločine u Srbiji polako zamiru. Procesi traju jako dugo. Na primer, suđenje za zločin u Ovčari trajalo je 14 godina, zločin u Lovasu traje već 10 godina. Za zločin u selu Ćuška postupak traje već devet godina. To je jedan mehanizam iscrpljivanja žrtava, odugovlačenja postupaka, kako bi žrtve u jednom trenutku digle ruke i rekle: „Dosta je, ne možemo više da dolazimo da svedočimo“ – ispričala je Žanić.

Pored dugog trajanja postupka, dodala je ona, često se presude ukidaju, pa suđenja kreću iz početka. Prema njenim rečima, porodicama žrtava se ne dosuđuje nadoknada štete odmah u krivičnom postupku, „nego su naterani da pokreću parnični postupak, koji ponovo dugo traje, koji je skup, a dodatno, ti postupci su neizvesni, jer sudovi u Srbiji pogrešno tumače institut zastarelosti“.

Na pitanje šta se desilo sa logorima Šljivovica i Mitrovo Polje nakon pada Žepe, Žanić je odgovorila da su ti logori bili na teritoriji Srbije i da su u njima zatvarani Bošnjaci iz Žepe – njih oko 800.

– Oni su tamo mučeni, zlostavljani, ponižavani, ubijani. Srbija ne prihvata da su to bili logori, nego prihvatni centri. U prihvatnim centrima vas niko ne ograđuje bodljikavom žicom, ne tera vas da se krstite, da pevate četničke pesme, da se odazivate na srpska imena, dozvoljeno vam je da idete u toalet, da spavate, da jedete, da pijete vodu, da se kupate. Ovim ljudima ništa od toga nije bilo dozvoljeno – naglasila je Žanić.

Dodala je da Tužilaštvo za ratne zločine nije želelo da podigne optužnicu, „jer su zaključili da tamo nije izvršeno nijedno krivično delo, a to su utvrdili tako što nisu pozvali nijednog čoveka koji je bio zatvoren u tom logoru, nego su pozivali isključivo policajce koji su ih mučili i batinali“.

Staša Zajović iz Žena u crnom upitala je da li je u Srbiji ijedna materijalna reparacija izrečena, a Žanić je odgovorila da je bilo reparacija za prisilno mobilisane izbeglice i nezakoniti pritvor Albanaca.

Broj žrtava NATO bombardovanja

Na godišnjicu NATO bombardovanja, manipuliše se brojem žrtava. „Pre svakog 24. marta, političari se pojavljuju na TV i kreću da licitiraju s brojkama. Što je gora situacija u zemlji, broj žrtava je veći. FHP je u svom dosadašnjem istraživanju analizirajući veliki broj izvora došao do podataka da su 754 osobe stradale tokom NATO bombardovanja“, naglasila je Žanić.

Šešelj i njegova svita

„Jedan od načina opstrukcije pravosuđa je to što su sudnice otvorene za sve osuđene ratne zločince. Tako na suđenje dođe 50 radikala, koji viču, imaju bedževe na kojima piše da u Srebrenici nije bilo genocida… Na primer, Vojislav Šešelj, od kada je pravosnažno osuđen, počeo je da sa svojom svitom dolazi da prati suđenje u predmetu „Srebrenica – Kravice“. Oni dobacuju, ponižavaju, rugaju se žrtvama. Ne ustaju kada svi ustaju. On sedi u sudnici, on sedi u parlamentu, on predstavlja sve građanke i građane Republike Srbije. Pojavljuje su u jutarnjem programu, u rijaliti programima i na taj način širi svoju propagandu i pogubne ideje. Nakon što je osuđen, rekao da je ponosan na svoje ratne zločine i da će ih rado ponoviti“, ispričala je Žanić.

O REKOM-u

Ivana Žanić je govorila i o potrebi osnivanja Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine (REKOM). Istakla je da Koalicija za REKOM okuplja veliki broj članova čiji je cilj da se osnuje komisija koja će da utvrdi okolnosti stradanja, nestanka ili druge povrede ljudskih prava tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. „Ta je inicijativa odlična. Nadam se da će ona u najskorije vreme biti osnovana. Šta je problem s njom? Stalne političke promene na Balkanu. I stalni izbori. I taman dobijete podršku jednog predsednika, onda dođu izbori, pa morate da uložite opet veliku snagu da dobijete njegovu podršku. Poslednjih godina je veliki izazov dobiti podršku Hrvatske. Ono što je dobro jeste to što REKOM ima podršku Evropske komisije. Nadamo se da će na leto na samitu u Poljskoj koji se održava u okviru Berlinskog procesa svi lideri zemalja bivše Jugoslavije potpisati deklaraciju o osnivanju REKOM-a“, istakla je Žanić.