… počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine – REKOM, koja bi napravila registar žrtava i tako doprinela procesu pomirenja u regionu. Ipak, iako su na agendi samita bile teme vezane za ratno nasleđe, razvejane su sve nade za REKOM, barem u ovoj fazi, a na površinu je isplivao nedostatak konkretnog programa EU sa ciljem rešavanja problema vezanih za zločine počinjene u prošlosti i za dalji napredak u procesu pomirenja.

Uprkos Bregzitu i paradoksalnoj činjenici da zemlja koja izlazi iz EU pokazuje aspiracije da rukovodi agendom angažovanja EU na Zapadnom Balkanu kroz nemačku inicijativu nazvanu Berlinski proces, u samit Zapadnog Balkana u Londonu polagale su se velike nade.

To je posebno bio slučaj sa civilnim društvom – nevladinim organizacijama i asocijacijama koje predstavljaju sve etničke grupe umešane u ratove u vezi sa raspadom Jugoslavije, okupljene oko inicijative za osnivanje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica na državnom nivou – REKOM. Civilno društvo se nadalo da će potpisivanje deklaracije (najpre od strane Srbije, Kosova, Crne Gore i Makedonije, a potom i Bosne i Hercegovine, kao i Hrvatske) biti formalni početak procesa osnivanja te komisije. To se, međutim, nije dogodilo.

Aktivisti civilnog društva ostavljeni su da se bore sa pitanjem kako da nastave dalje. NJihovo razočaranje ukazuje na nedoumice kako domaćina samita, tako i EU po pitanju politike koja se tiče nasleđa ratnih zločina počinjenih na Zapadnom Balkanu. Nedoumice su posebno velike s obzirom na to da je prošle godine zatvoren Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), koji je bio osovina politike EU u vezi sa zločinima iz prošlosti u regionu i sa pomirenjem, što pokazuje prazninu na ovom planu njihove politike.

Zašto REKOM?

Neposredno pre početka samita u Londonu, argumenti u prilog inicijative za REKOM bili su ubedljivi. Aktivisti civilnog društva zalagali su se za REKOM kao za regionalnu komisiju koja bi napravila registar ubijenih i preživelih žrtava teških kršenja ljudskih prava i okolnosti njihovog stradanja. Iako će činjenice o ratnim zločinima uvek biti izložene različitim interpretacijama u podeljenim postkonfliktnim sredinama, utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima će, pre svega, sprečiti političku manipulaciju u vezi sa brojem žrtava i doprineće naporima s ciljem pomirenja.

Isceljujući pristup potrazi za pravdom kroz svedočenja žrtava, umesto kroz suđenja za ratne zločine, bio bi takođe koristan za povećanje empatije prema žrtvama koje pripadaju drugoj etničkoj grupi. Sve etničke grupe na Balkanu ulogu žrtve razumeju isključivo iz sopstvene etničke perspektive. Pomirenje zahteva priznavanje bola i patnje drugih.

Zagovarači REKOM-a su, suočavajući se s kritikama da bi regionalni pristup tranzicionoj pravdi mogao da ugrozi ili čak marginalizuje inicijative na nacionalnom nivou, jasno odgovorili da regionalne i nacionalne inicijative nisu nekompatibilne. Na kraju krajeva, mnoge organizacije civilnog društva već su počele da prave registar žrtava, pokazujući tako važnost utvrđivanja bilansa tih krvavih ratnih godina. Registrovanje žrtava imenom i prezimenom zajedno sa okolnostima njihovog stradanja ne samo da im pruža priznanje, nego način na koji su ubijeni daje nova znanja o prirodi i vođenju ratova.

Ipak, tim projektima civilnog društva nedostaje legitimitet koji bi dobili ukoliko bi bili vođeni na zvaničnom i regionalnom nivou, u skladu sa međudržavnim dogovorom i uz posvećenost država ovom procesu; otuda nade u samit u Londonu i u početak procesa utvrđivanja činjenica na Balkanu, koji bi predvodile države regiona.

Zašto ne REKOM?

Ako su argumenti za osnivanja REKOM-a u tolikoj meri ubedljivi, zašto na samitu u Londonu nije došlo do zvaničnog pokretanja procesa utvrđivanja činjenica na regionalnom nivou? Nemoć aktivista REKOM-a da dobiju podršku vlada u regionu za utvrđivanja činjenica, a taj fokus na činjenice se može shvatiti i kao apolitičan čin – je, ipak, političko pitanje. Svaki korak u pravcu pomirenja, čak i skroman, najveća je pretnja elitama na Balkanu. Pomirenje ugrožava kredibilitet nacionalističke retorike koja se pokazala kao korisna u skretanju pažnje sa lošeg rukovođenja državama, uključujući i korupciju.

Podrška Crne Gore REKOM-u uoči samita u Londonu pokazuje da to ne mora biti tako. Zapravo, suočavanje sa ratnom prošlošću je sastavni deo napretka u oblasti demokratizacije i za dobro vođenje država. Ali očekivanje da aktivisti REKOM-a mogu da postignu dogovor i obezbede podršku vlada, i da će on potom zvanično biti potvrđen na nekom samitu vezanom za EU ili od strane same EU jeste precenjivanje uticaja civilnog društva na vođenje politike na Balkanu, i potcenjivanje otpora vlada na Balkanu da preuzimu odgovornost za ratne zločine (uključujući i odbijanje Hrvatske, članice EU).

Osim toga, ovakva situacija može se tumačiti kao nespremnost zemalja članica EU da opomenu zemlje Balkana zbog njihovog oklevanja, u najboljem slučaju, i opstrukcije u najgorem slučaju, po pitanju suočavanja sa prošlošću. Iznad svega, ishod samita u Londonu skreće pažnju na važnost uloge EU i njene podrške da se prevaziđe nasleđe zločina na Balkanu. Politika EU po pitanju ratnih zločina, po kojoj je napredak u procesu evropskih integracija bio uslovljen saradnjom sa MKSJ, bila je podvrgnuta oštrim kritikama. NJeni efekti su tema rasprava i procena koje su i sada toku. Ali, bez ikakve sumnje, njome je potaknuta diskusija o pravdi i odgovornosti.

Očigledno je koliko je bez takve politike lako gurnuti pod tepih pitanja koja se tiču pravde i odgovornosti. Očigledne su i brojne manjkavosti suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima. Simptomatično je tolerisanje agresivne nacionalističke retorike, uz ponižavanje i vređanje žrtava ratnih zločina u javnom diskursu. Situacija nastala posle kraja rada MKSJ pokazuje da je neophodno da se na neki način deluje i spolja i da se utiče na osnaživanje lokalnih pobornika istine, odgovornosti i pravde.

Iskorak u prazno

Usredsređivanjem na pitanja nasleđa, Samit o Zapadnom Balkanu iskoračio je u prazno nakon zatvaranja tribunala u Hagu. Potpisane izjave o pitanjima nasleđa doprinose stavljanju u fokus pitanja vezanih za ratne zločine i kršenja ljudskih prava i za cilj imaju obezbeđivanje posvećenosti balkanskih država radu u rešavanju tih pitanja.

Na samitu je istaknuto važno pitanje nestalih osoba u ratovima; nije dozvoljeno da odgovornost za seksualno nasilje tokom rata i borba protiv stigme koja okružuje žrtve seksualnog nasilja nestane sa agende, i priznat je značaj regionalnog pristupa i saradnje u rešavanju otvorenih pitanja ratnog nasleđa.

U trenutku otvorenosti, na marginama samita, jedan balkanski zvaničnik otkrio mi je svoju iskrenu dilemu oko toga koji je pravi način za pomirenje: ostaviti prošlost iza sebe i nastaviti dalje ili uroniti duboko u bol i rane radi pomirenja. Politika EU, koja izvan puke retorike nije nedvosmisleno posvećena problemu, i kojoj nedostaje program akcije i ocene napretka u rešavanju zločina iz prošlosti i unapređenju pomirenja, takođe deluje neodlučno.

Takva politika je i signal lokalnim elitama da potpisi ne znače mnogo, jer ni pojedinačne države članice EU ni EU kao celina, a kamoli lokalne organizacije civilnog društva, neće ili ne mogu da ih pozovu na odgovornost. Ne brine ih ni činjenica da dubok osećaj nepravde može da tinja i boli, sa implikacijama koje mogu da dosegnu izvan granica Balkana.

Objavljeno na blogs.lse.ac.uk, preuzeto s recom.link