Terali ih da laju u Arkanovom kampu 1Navodno kalašnjikovima kupovao slobodu: Željko Ražnatović Foto: EPA

Najviše njih izbeglo je od maja do septembra 1995, nakon hrvatskih vojno-policijskih operacija „Bljesak“ i „Oluja“.

Između 1993. i 1995. godine, uz podršku državnih organa – vojske Jugoslavije i policije Srbije – sprovođene su prisilne mobilizacije izbeglice, navodi se na sajtu „Rat u Srbiji – jeste se desilo“ Inicijative mladih za ljudska prava (ratusrbiji.rs).

Kako se ukazuje od 1993. država Srbija zvanično ne učestvuje u oružanim sukobima na teritoriji bivše Jugoslavije, a od maja 1992. više ne postoji ni JNA, te zbog toga nije vršena klasična mobilizacija kao na početku ratnih sukoba od leta 1991. godine do maja 1992. godine.

Na 16. sednici Vrhovnog saveta Srbije (VSO) u Beogradu, 25. decembra 1993. godine, prisustvovali su predsednici Srbije i Crne Gore, Slobodan Milošević i Momir Bulatović, kao i predsednik Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) Zoran Lilić, načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije (VJ) Momčilo Perišić, ministar odbrane SRJ Pavle Bulatović i načelnik Vojnog kabineta Predsednika SRJ Slavko Krivošija.

Perišić tada pominje služenje vojnog roka vojnih obveznika i regruta koji su došli sa prostora Republike Srpske (RS) i Republike Srpske Krajine (RSK).

Kako navodi „tu ima puno problema, jer oni nisu tamo i ne mogu tamo da služe Vojsku Jugoslavije, a ovde mnogi nisu uzeti u evidenciju, a mnogi od tih koji su uzeti u evidenciju nemaju državljanstvo“.

Njegov predlog je bio da se svi koji ne žele da se vrate u Republike Srpsku (RS) i Republiku Srpsku Krajinu (RSK) uvedu u evidenciju i služe u Vojsci Jugoslavije.

Perišić navodi broj od 3.265 regruta i 19.765 vojnih obveznika.

Milošević vojne obveznike naziva vojnim dezerterima i predlaže da se upute na službu u Vojsku Republike Srpske (VRS).

On ih, takođe, naziva kriminalcima koji bi da se „šećkaju po Beogradu i Srbiji, a da je besmisleno da odavde idu dobrovoljci da ratuju za njih“.

S obzirom na činjenicu da VJ ne može da privodi izbeglice, Perišić je zatražio da to umesto njih radi MUP Srbije i MUP Crne Gore, za šta je i dobio dozvolu Miloševića i Bulatovića.

Na sledećoj sednici VSO, koja je održana 10. januara 1994. u Beogradu, Bulatović predlaže da Vlade RS i RSK upute dopis Vladi SRJ da isporuči sve vojne obveznike Vojske Republike Srpske i Srpske Vojske Krajine, jer bi u suprotnom VJ mogla da snosi ogromne posledice, a međunarodne humanitarne organizacije bi zbog toga mogle da prestanu sa slanjem humanitarne pomoći za izbeglice.

Ono što je na ovim sastancima VSO dogovoreno, u praksi je već počelo da se sprovodi.

Već početkom 1993. godine, Evropska organizacija za bezbednost i saradnju (OEBS), izveštava o naoružanim bandama u Vojvodini koje kupe izbeglice iz Republike Srpske Krajine sa ulice, a zatim ih u punim kamionima šalju na prve linije fronta.

Specijalni izvestilac Komisije Ujedinjenih Nacija za ljudska prava Tadeuš Mazovjecki i njegovi saradnici izveštavaju o grupi 500 bosanskih Srba, koji su u martu 1993. došli u izbeglički centar u Sremskoj Mitrovici, gde su svi vojno sposobni muškarci bili izdvojeni i poslati na ratište.

Takođe se navodi da su službenici tog izbegličkog kampa morali da znaju za ovaj događaj.

Masovna hapšenja i odvođenja izbeglica iz Hrvatske i BiH počinje u noći između 11. i 12. juna 1995. godine, od strane MUP-a Srbije uz asistenciju Vojske Jugoslavije.

Policija mobiliše izbeglice sa izbegličkim statusom, sa prijavom boravka, pa i državljane SR Jugoslavije koji su jedno vreme radili u BiH i Hrvatskoj, izbeglice koje su napunile 18 godina i koje su dobile pozive za služenje vojnog roka u Vojsci Jugoslavije, kao i muškarce kojima u vojnoj knjižici izdatoj u RSK piše da su zbog zdravstvenog stanja oslobođeni služenja vojnog roka.

MUP Srbije je saopštenjem demantovao da se prisilne mobilizacije dešavaju, već da se vrši kontrola lica koja nisu državljani naše zemlje i nemaju prijavljeno boravište ili prebivalište, niti regulisan status izbeglice.

S tim u vezi utvrđeno je da jedan broj lica iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske nelegalno boravi u Republici Srbiji i „da se bavi vršenjem krivičnih dela, prekršaja, uznemiravanjem građana i izazivanjem tuča i vršenjem drugih delikata“.

Izbeglice su bile odvođene iz prihvatnih i kolektivnih centara, privatnih kuća, sa radnih mesta, sa ulice, iz ugostiteljskih objekata, učeničkih i studentskih domova, izbegličkih kolona, maturskih proslava.

U ovom najmasovnijem talasu mobilizacije do tada, mobilisano je između 2.000 i 4.000 osoba, i odvedeno protivno njihovoj volji u policijske stanice i druge objekte u Srbiji, nakon čega su poslati na ratište u BiH ili RSK.

Neki od tih objekata su objekat MUP-a u Volginoj ulici na Zvezdari u Beogradu gde su dovođene izbeglice iz Hrvatske i BiH.

Prema izjavama nekoliko svedoka nije im bilo dozvoljeno da se jave porodicama, niti su znali šta će im se desiti.

Nakon hapšenja i privođenja u policijske stanice, Vatrogasni domovi širom Srbije (u Prokuplju, Smederevu, Čačku, Pančevu, Leskovcu, Jagodini) služili su za skupljanje prisilno mobilisanih izbeglica.

Najveći sabirni centar je bio Vatrogasni dom u Sremskoj Mitrovici, gde su nakon toga bili transportovani do granice i predati vojnim i policijskim organima Republike Srpske i Republike Srpske Krajine.

Jedan od najozloglašenijih kampova za prisilno mobilisane bio je Nastavni centar Srpske dobrovoljačke garde (SDG) u Erdutu, u istočnoj Slavoniji u Hrvatskoj, pod komandom Željka Ražnatovića Arkana.

Posebno nakon operacije „Oluja“ u avgustu 1995, u kojoj je iz Hrvatske izbeglo oko 200.000 Srba, prisilne mobilizacije su se intenzivirale.

U tom periodu – avgust-septembar 1995. godine – MUP Srbije je SDG-u predao oko 5.000 izbeglica. Po dolasku u ovaj kamp, pripadnici SDG izbeglice su bile ponižavali i nazvali „izdajnicima srpskog naroda“ i „pijanicama“.

Potom su morali sva svoja lična dokumenta da predaju, a zatim su sastavljani spiskova svih onih koji su dovedeni.

Posle popisa, odvedeni su na šišanje do glave i spavanje.

Svako jutro u kampu počinjalo je intoniranjem himne „Bože pravde“, podizanjem zastave i govorom Željka Ražnatovića, a nakon toga izbeglice su morale da obavljaju teške fizičke vežbe.

Oni koji nisu mogli da izdrže tempo, bili su kažnjavani tako što bi morali da nose kamen na kojem je pisalo „gospodin disciplina“, neke su vezivali lisicama za drvo, pojedine u kućicu za pse, gde su morali da laju i govore da su „obične domaće džukele.

Nakon završene obuke i torture, veliki broj njih poslat je na položaje Srpske Vojske Krajine (SVK) u istočnoj Slavoniji i Baranji i Vojske Republike Srpske (VRS) u BiH.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, najmanje 54 izbeglice je umrlo ili nestalo nakon vraćanja na područje gde su se odvijali oružani sukobi.

Neki od njih bili su zarobljeni od strane neprijateljskih vojski (Armije BiH i Hrvatske vojske) i razmenjeni tek u decembru 1996. kada su uspeli da se vrate svojim porodicama.

close
Terali ih da laju u Arkanovom kampu 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.