Desetogodišnju borbu nekada uspešnog privrednika da sačuva svoj kapital, sa svim obrtima tokom više sudskih postupaka, Evropska komisija svrstala je među pet najvećih predmeta sa liste od 24 sporne privatizacije i označila ga kao jedini u kome je oštećen investitor a ne država.

Radi nadoknade štete koja je u ovom predmetu načinjena firmi i njenom većinskom vlasniku, pokrenuto je više sporova od kojih većina još uvek traje, a u već pomenutom, pred Višim privrednim sudom pre dve nedelje upravo je doneta prvostepena presuda: sedam godina nakon podnošenja tužbe za naknadu lične štete, proces u kome su se smenile četiri sutkinje, angažovani veštaci ekonomske struke, ali i tim Mašinskog fakulteta, presuđeno je da Dević nema aktivnu a Grad pasivnu legitimaciju za taj spor.

– Postojanje aktivne i pasivne legitimacije sud je trebalo da utvrdi na početku spora, kada je Javno pravobranilaštvo, koje zastupa Grad u ovom postupku, dostavilo takav zahtev. Sud je, međutim, nastavio proces imenovanjem veštaka, menjanjem naloga, što je sve uticalo na troškove, da bi na kraju, bez izvođenja dokaza koji su traženi, doneo odluku uz tvrdnju da Dević nije ugovorna strana već je to preduzeće ATP Vojvodina. Takva tvrdnja imala bi smisla da se zahtev za odštetu zasnivao na ugovoru. Međutim, ovde je reč o deliktnoj tužbi koja, prema Zakonu o obligacionim odnosima, daje aktivnu legitimaciju za sudsku zaštitu onom licu koje je pretrpelo štetu dok je pasivno legitimisan onaj ko je štetu izazvao. Drugim rečima, prema članu 154 tog zakona, „ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je“ – kaže za Danas advokat Nebojša Đokić.

On dodaje da je u ovom predmetu, prema članu 34 Konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koja je postala sastavni deo domaćeg pravnog poretka, zbog toga što Grad nije izvršio ugovorne obaveze, Dević stekao ne samo status žrtve već je na njegovoj imovini nastupila šteta.

– Ni prema odredbama Zakona o privrednim društvima, tužba nikako nije mogla biti odbijena zbog nedostatka aktivne legitimacije, jer je Dević kupovinom ATP Vojvodine i ulaganjem, postao vlasnik više od 80 odsto udela u tom preduzeću. On je imao i pravo na dobit i na vrednost akcija, što je sve bilo urušeno jer Grad nije preusmerio saobraćaj, nova investicija nije mogla da funkcioniše i u stečaj je otišla ne samo ATP Vojvodina nego i matično preduzeće Devića koje je bilo garant u kreditnim zaduženjima – naglašava Đokić i dodaje da je presuda obavezala Devića na uplatu sudskih troškova u iznosu od tri miliona dinara, a ako se tome dodaju i novi izdaci za ulaganje žalbe, koji mogu da dostignu i do 30.000 evra, onda je ovde reč o iznurivanju stranke kako bi ona odustala od odštete.

Šteta od sto miliona evra

Veštaci koje je imenovao sud, među kojima i tim doktora nauka sa Mašinskog fakulteta, utvrdili su da je Ilija Dević pretrpeo ličnu štetu od oko sto miliona evra zbog nepokretanja investicije. Apsurd je da štetu trpi i Grad, jer je zbog toga što stanica i servis za autobuse ne rade, do sada izgubio prihod od oko 30 miliona evra, ne računajući priliv koji bi ostvario od lokala predviđenih u tom kompleksu.

Dobra privatizacija, povoljan ugovor

Privatizacija novosadske ATP Vojvodine, koju je Dević kupio 2004. godine, bila je proglašena uspešnom jer je novi vlasnik već u prvoj godini ispunio investicioni program a odmah potom zaposlio još 200 radnika, kupio na lizing 30 autobusa, pokrenuo nove međunarodne linije i proširio delatnosti. Već naredne godine uputio je Gradu pismo o namerama u kome je predložio da na placu preduzeća izgradi novu međunarodnu autobusku stanicu uz uslov da lokalna vlast potom preusmeri saobraćaj na tu lokaciju.

Grad, na čijem je čelu tada bila gradonačelnica Maja Gojković, bio je zainteresovan jer ne samo da sadašnja stanica još od 70-ih godina nema upotrebnu dozvolu, već bi se rešio ekološki i urbanistički problem zbog sve većeg intenziteta autobuskog saobraćaja kroz centar. To je potvrđeno i izmenama Generalnog urbanističkog plana kojim je predviđeno premeštanje autobuskog saobraćaja na lokaciju nove stanice ATP Vojvodine, nakon čega je 2006. godine sklopljen i ugovor između tog preduzeća i Grada. Prema tom dokumentu, Dević je trebalo da unese kapital, gradi na svojoj parceli i snosi rizik i obaveze investicije, dok je tek kada novi objekat dobije upotrebnu dozvolu, Grad imao nenovčanu obavezu koja proističe iz njegove nadležnosti. Ta obaveza nije izvršena, nakon čega je ATP Vojvodina, uskraćena za prihod od investicije, i pod teretom kreditnih obaveza, otišla u stečaj. Istovremeno, posle četiri izmirene rate za kupovinu preduzeća, Agencija za privatizaciju raskinula je sa Devićem kupoprodajni ugovor jer je mesec dana kasnila uplata petog anuiteta.