Novi izveštaj, na osnovu onoga što je naša zemlja prosledila početkom novembra, trebalo bi da se sagleda do marta naredne godine, kada će GRECO doneti novu ocenu stanja u Srbiji.

Predsednik GRECO i sudija Vrhovnog suda Hrvatske, Marin Mrčela kaže u razgovoru za Danas da bi voleo da se ispune preporuke tog evropskog tela, jer nisu napravljene da bi se nekoj vlasti zagorčao život nego su u interesu građana.

* Najviše zamerki Srbiji je upućeno na sistem pravosuđa. Da li se nakon upozorenja iz GRECO naziru izmene?

– Ne mogu da komentarišem stanje u Srbiji jer ćemo novi izveštaj tek proučiti i o njemu dati sud. Načelno, telo koje bira sudije ili tužioce, mora biti nezavisno, da najmanje pola, a po mogućnosti i više članova potiče iz redova sudija koje su izabrale same sudije, a ne, na primer, predsednici sudova po položaju. U praksi ima različitih modela a osnova im je da omoguće nezavisnost pravosuđa. Mislim da je jako važno da svi, a najpre ljudi iz vlasti, jer tu mnogo zavisi od političke volje, moraju da shvate da nezavisnost sudija postoji zbog građana. Niko ne bi voleo da uđe u sudnicu za koju zna da će mu danas suditi sudija kog je izabrala politika, a da će doći drugi kada se vlast promeni.

* Čak i kada bi se postigao taj stepen nezavisnosti, kako sprečiti one druge modele uticaja, recimo kada se na sudiju prenosi politički pritisak preko supružnika koji radi u državnoj službi?

– Postoje vrlo jasna pravila oko sukoba interesa, nije to nuklearna fizika. Svaki procesni zakon u građanskom, krivičnom ili nekom drugom postupku, ima institut izuzeća. Van toga, postoji i kategorija sukoba interesa kao i pravila za taj proces. Na primer, ako imam deonice naftne kompanije, onda se postavlja pitanje da li je uputno da ja sudim u predmetima gde se pojavljuje ta naftna kompanija. Mi smo u raznim državama imali situacije da su od dve povezane osobe jedna sudija druga advokat, ali postoje pravila i to se da rešiti.

* Koliko pravosudni sistem može da bude generator korupcije?

– Ako postoji politički uticaj, onda naravno može, ali nije jedini činilac. Imamo dva vida borbe protiv korupcije – prevenciju i represiju, a problem je ako bilo koji od njih ne radi. Ako ne radi prevencija, onda će sve doći do sudova što nije dobro jer znači da su svi ostali delovi zakazali, kao što je loše i ako sudovi ne rade nezavisno i nepristrasno.

* Koliko uticaj države u medijima doprinosi koruptivnoj slici?

– Mediji su izuzetno važan alat u borbi protiv korupcije i zato se traži da oni moraju biti nezavisni. Ja ne govorim o tabloidnim medijima, jer tamo se može svašta pročitati, ali je jako važno da istraživačko novinarstvo bude nezavisno od političkog uticaja.

* Kod nas se uvećava udeo države u kapitalu značajnih medijskih kuća. Kako je u takvim uslovima moguće govoriti o nezavisnosti medija?

– Niko i nigde ne kaže da država ne sme imati vlasništvo u medijima. Mnogi imaju nacionalne televizije, nacionalne novine gde objavljuju vesti. Ali svaka država treba da ostavi prostor za nezavisno i nepristrasno novinarstvo, i što se više država upliće u njihov rad to je veći problem sa korupcijom.

* Koliko percepciji korupcije doprinose takozvani tajni ugovori koje država sklapa sa privatnim kompanijama i gde javnosti nisu dostupni finansijski delovi kao ni privilegije koje dobija strani investitor?

– Ne znam tačno šta mislite pod tajni ugovor, ali ako je reč o poslu koji država daje, onda se on mora raditi preko javnih nabavki. Tu postupak mora biti transparentan, čak i ako je reč o vojnoj industriji, gde se, eventualno, ne objave sve specifikacije onoga što se kupuje. Svodi se na to da javnost mora da zna gde se troši državni novac. Spornih situacija je bilo, i u Sloveniji i u

Hrvatskoj, neke su dobile sudski epilog neke nisu, ali ključno je da mora biti transparentno. Kada je o privlačenju investitora reč, sigurno je da beneficije pomažu ali bi one trebalo da budu otvorene. Javnost ima pravo da to zna ukoliko, naravno, nije u pitanju državna tajna. Prema tome, kao i u svemu u životu, to je pitanje osetljive ravnoteže.

* U Srbiji još nije na snazi zakon kojim bi finansiranje partija bilo javno. Da li će i to biti jedna od primedbi na kojoj će GRECO insistirati?

– Mi smo sa Srbijom sada u četvrtom krugu evaluacije, moram da vidim šta sadrži poslednji predat izveštaj, šta je po tom pitanju Srbija uradila. Ono što je naš standard, jeste da finansiranje stranaka mora biti javno, građani imaju pravo da znaju ko je tu donirao i zašto, da anonimne donacije nisu dopuštene, da se moraju znati troškovi i najvažnije, da mora postojati nezavisno telo, van izvršne i zakonodavne vlasti, koje sve to kontroliše. U mnogim državama je to revizija koja je po postavci nezavisna, u skandinavskim se, na primer, oformi ad hoc komisija, u njoj su ugledni profesori i revizori. Dakle, model kontrolora se nalazi zavisno od sistema, ali svakako to ne može biti ministarstvo finansija, jer ono nije nezavisno.

* Standardi u borbi protiv korupcije su jasni. Koliko se oni primenjuju na području Evrope?

– GRECO ima 49 članica, svaka ima svoj sistem. Jako biste se iznenadili kada bih vam rekao da u jednoj zemlji sudije moraju partiji koja ih je postavila da daju deo svoje plate. Ili zemlje gde sudije mogu biti i parlamentarci, pa oni sude po zakonima za koje i sami glasaju. Imamo i dve države u kojima sudija može biti istovremeno i gradonačelnik. Naravno, standardi su drugačiji i te zemlje su dobile preporuke da to promene. Ima primera za koje ne biste verovali da postoje, a takve egzotične posebnosti ima u mnogo zemalja i zato govorimo o preporukama koje su skrojene po meri države, ali prema standardima koje smo utvrdili.

* To znači da postoje različiti modeli u okviru utvrđenih standarda?

– Od države zavisi kako će ostvariti standard. Imate ustaljene sisteme, kao u Velikoj Britaniji gde način izbora sudija egzistira 300 godina i ne pokazuje nikakve probleme. Ali imate države Srednje u Jugoistočne Evrope, gde je pravosuđe uvek bilo neka skupina na margini na koju se vrlo lako uticalo a sada se od njih traže drugi standardi. Zato postoje preporuke GRECO i mišljenje savetodavnog tela sudija Saveta Evrope.

* Da li postoje sankcije, mere koje se preduzimaju protiv država koje jesu članice GRECO ali se oglušuju o preporuke?

– Mi imamo postupak koji se zove „pritisak jednakopravnih“, on može trajati jako dugo, ali tu nema sankcija ni osude, eventualno neka javna izjava da država ne poštuje preporuke, ali se pre toga šalje pismo, pa se razgovara. Međutim, mogu se primeniti i dva mehanizma, jedan je relativno novi, takozvano pravilo 34, gde ako dobijemo informaciju da je neka država regresirala ili ima neki postupak koji ozbiljno narušava usvojene preporuke, pokrećemo monitoring i evaluaciju samo za tu državu na tačno određenu situaciju. I imamo još nešto što se zove high level visits, gde idemo u posetu državi koja duže vreme ne poštuje preporuke ili nema političku volju da ih usvoji. Sada smo imali jednu takvu posetu i to u Danskoj, po pitanju finansiranja političkih stranaka. Ipak, Evropska komisija u pristupnim pregovorima koristi preporuke GRECO-a kao merilo (benchmark) koji država treba da ispuni pre ulaska u EU.

Gde najviše boli

* Kako se izboriti za tu transparentnost podataka, kada je javnosti, na primer, jasno da iza nekih uplata stoje prikriveni donatori?

– Mora postojati nezavisna revizija, nezavisno telo. Ako ono ne postoji, kaže se „uzaludan vam je trud, svirači“, nema transparentnog finansiranja političkih stranaka. Ako postoje zloupotrebe, onda mora postojati mehanizam koji to sprečava i sankcioniše. To je standard koji smo uvek sledili u svakoj državi, jer su za propuste, namerne ili nenamerne, predviđene kazne, najčešće novčane, to najviše boli.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.