Foto: Stanislav Milojković

– Sve što se dešava u Devićevom predmetu vezano je za presudu Vrhovnog kasacionog suda (VKS) iz 2013. godine, kada je odlučujući po reviziji sud stao na stanovište da je prvi stav ugovora između ATP Vojvodine i Grada Novog Sada (o obavezi da se po izgradnji nove stranice izmesti saobraćaj sa sadašnje) ništav jer bi se njegovom primenom stvorio monopolski položaj za tu firmu a na teret Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća. Svi drugi sudovi, i po tužbama za nadoknadu štete i za izvršenje ugovorne obaveze, polazili su od tog stava VKS-a, čak su širili njegovo dejstvo tako da je i stav 5 ugovora navodno ništav. On, inače, reguliše obavezu Grada da uredi stajališta i saobraćaj tako da međugradski autobusi mogu da dođu do novosagrađene autobuske stanice. Na osnovu toga su sudovi donosili presude da Grad nije dužan da izvrši ni tu odredbu ugovora, kao ni da plati štetu ATP Vojvodini kao ugovornom partneru, odnosno Deviću kao investitoru – objašnjava Dobrić za Pravo Danas i dodaje da, deceniju kasnije, Grad ovih dana dobrovoljno izvršava upravo taj deo ugovora odlukom da se stajalište za turističke autobuse izmesti uz plac ATP Vojvodine.

Naš sagovornik naglašava da kad se izvrši pravna analiza sistemskih pravila iz Zakona o zaštiti konkurencije i člana 14 ZOO, vidi se da je član 14 ZOO nastao u vreme društvene svojine i socijalističkog samoupravljanja, da ima ideološko obeležja te da je u suprotnosti sa novodonetim pravilima o zaštiti konkurencije iz zakona koji tu oblast reguliše. To se odnosi i na prvi Zakon o zaštiti konkurencije iz 2005. ali i na važeći, usvojen 2009. sa izmenama iz 2013.

– Inicijativom želimo da ukažemo kako je potrebno pravno raspraviti suprotnosti nastale usled uporedne primene i člana 14 iz ZOO i Zakona o zaštiti konkurencije. A to stvara pravnu nesigurnost za sve investitore u Srbiji. Zato tvrdim da je ova inicijativa značajna ne samo za Devića kao investitora čije je ulaganje primenom člana 14 obezvređeno, nego i za sve ostale koji se odluče da pokrenu biznis u našoj zemlji – ističe advokat Dobrić.

Inače, u stručnim krugovima, oblast zaštite od konkurencije smatra se sektorom koji je, uz neke sitnije nedostatke, najdalje otišao u primeni evropskog zakonodavstva i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Praktično, to poglavlje iz SSP-a spremno je da se otvori i zatvori bez značajnijih intervencija. Kada je reč o usaglašenosti sa drugim zakonima, stručnjaci ukazuju na činjenicu da su sve države sa prostora bivše SFRJ u najvećem delu preuzele Zakon o obligacionim odnosima, ali da osim Crne Gore i BiH, ni jedna druga nije prihvatila član 14, pozivajući se na to da on nije u skladu sa evropskim zakonodavstvom u toj oblasti.

Stručnjaci podsećaju i da će, ukoliko Ustavni sud uzme ovu inicijativu u razmatranje i donese odluku o neustavnosti člana 14 ZOO, svi sudovi koji su u presudama primenjivali tu odredbu, biti dužni da je po zahtevu stranke u postupku izmene, jer je to propisano članom 61 Zakona o Ustavnom sudu.

Šta je monopol?

Član 14 Zakona o obligacionim odnosima glasi: U zasnivanju obligacionih odnosa strane ne mogu ustanovljavati prava i obaveze kojima se za bilo koga stvara ili iskorišćava monopolski položaj na tržištu.

Zakon o zaštiti konkurencije, međutim, ne zabranjuje stvaranje monopola, jer su oni u nekim oblastima prirodni i ne mogu se izbeći, ali zabranjena je zloupotreba tog položaja. U oblasti staničnih usluga prirodno je da u gradovima postoji po jedna autobuska stanica, većina njih u Srbiji je davno privatizovano, ali one nemaju mogućnost da zloupotrebe tu poziciju jer ne određuju same cenu usluga, već to zavisi od kategorije objekta.

Povezani tekstovi