Šile su u zimskim jaknama i duvale u prste kako bi se zagrejale. Bile su zaključane, jer se gazda plašio inspekcije… Govorio im je da će ih s platom iznenaditi posle Nove godine. Međutim, prvog radnog dana posle praznika stigle su im koverte u kojima je umesto plate bila radna knjižica.

Ljute odlaze do firme, gde zatiču svoje stvari izbačene ispred vrata. Traže pomoć od institucija, prijavljuju policiji, inspekciji rada, ali vlasnik je zatvorio firmu na tom mestu, iznajmio novi prostor i pod drugim imenom ponovo započeo proizvodnju. Još uvek bez sankcija, sudski postupak ni posle tri godine nije gotov.

Ovo je tek jedna u moru priča o surovom položaju žena na tržištu rada u Srbiji, koje su sakupile i objavile Vesna Đorđević i Milica Lupšor, pobunjene radnice, aktivistkinje i članice zrenjaninskog udruženja Roza. Pod teretom iskustva radničkog života, s jakim osećajem za pravdu, krenule su put gradova Srbije u susret drugim radnicama iz kojih su izvlačile priče o poniženjima, ucenama, eksploataciji, siromaštvu, mobingu, ćutanju. Jer, rečima istraživačice Gordane Stojaković, tlačenje radništva se u Srbiji neguje u tišini.

„Mogu neposredno da svedočim da su se prisutni u Subotici, Kragujevcu, Kruševcu… u neverici stideli postupaka moćnika koji su crvenim trakama obeležavali žene koje imaju menstruaciju jer su po nekoj čudovišnoj, mizoginoj ideji time javno promovisali njihovu manju produktivnost tj. zaradu“, navodi Stojaković u uvodu ove studije.

Radna žena danas ustaje sa strahom i leže sa strahom: da li će izgubiti posao, da li će dan na poslu proteći bez stresa i ponižavanja, da li će plata biti na vreme, da li će moći deci da plati užinu, da li će preživeti sa tako malo novca do sledeće plate… Na poslu ćuti i trpi, kod kuće je opet čeka posao oko spremanja hrane, čišćenja, brige za decu…

Kada rade preko omladinskih zadruga (iako imaju više od 30 godina, i time krše zakon), ili agencija koje deo njihovog prihoda stavljaju u sopstvene džepove, poslodavci uštede, jer ne plaćaju sve doprinose, a pojedinci se bogate na račun tih žena. One godinama imaju ugovore na određeno ili o privremenim i povremenim poslovima, bez godišnjih odmora, bolovanja, bez plaćenog noćnog i prekovremenog rada.

„Radi se u tri smene po osam sati, ali bez i jednog slobodnog dana nekada i više meseci. Dnevnica je mala, do skora samo 800 din, ali se noćni i prekovremeni ne plaćaju, a dešavalo se da neka žena ne dođe, pa onda neku od nas ostave da radimo i po dve smene. Pokušavala sam svuda da pronađem posao gde će me prijaviti, ali niko neće da me primi, kažu da sam matora“.

U trgovinskim lancima ili uslužnim radnjama rade po 10-14 sati dnevno za minimalac.

„Vlasnik firme je povećavao obim posla, ali nije povećavao i broj nas koje radimo. Za svaku grešku nam je oduzimao deo plate, pa često nisam dobijala ni minimalac. Topli obrok, regres i putne troškove nije isplaćivao, mada smo sve potpisivale da smo ih primile. Za godišnji odmor smo imale najviše nedelju dana, dok je gazda vodio sate kao da smo još uvek na odmoru. Gotovo svakodnevno trpimo verbalne napade. Nema radnice koja bar jednom nije otplakala zbog uvreda i ponižavajućih reči našeg gazde.“

Rade i bolesne da ne bi dobile otkaze, jer bi onda njihove porodice ostale bez prihoda. Čistačica u pekari je radila „za 5.000 dinara i jednu veknu hleba“, koju nekad ne dobije jer se sve proda.

„Kada sam se razbolela, on je našao drugu ženu, i ja sada nemam nikakvih prihoda.“

Samohrana majka dvoje dece, koja ne dobija alimentaciju, iako bolesna, nosi teške gajbe u supermarketu, bojeći se otkaza ako traži lakše mesto.

„Istovaram kamione koji donesu robu, pa kada se ukočim, odem do Hitne, primim injekciju, i vratim se da nastavim.“

Uz sva kršenja Zakona o radu, izložene su i mobingu i diskriminaciji, koja počinje već na samom razgovoru za posao: „Tražimo mlade, a ne babe“, rečeno je jednoj 43-godišnjakinji. Manje su plaćene od muškaraca za istu vrstu rada, teže dolaze do posla, rade na slabije plaćenim radnim mestima, teže napreduju. Ali, i visoka profesionalna sposobnost i napredovanje imaju cenu: „Direktor shvata da sam ja pretnja njemu i njegovom statusu, pa počinje da organizuje malu hajku na mene.“

Kad javno istupe i govore o tlačenju i neplaćenom radu, budu sankcionisane, ostanu bez posla, dok podrška kolega i koleginica koji su u istom položaju izostaje: „Kada sam javno ispričala ovo na jednoj tribini, kolege su prestale da pričaju sa mnom, a žene iz drugog pogona su me napale da nisam trebala da iznosim njihovu sramotu, ne shvatajući da je to sramota firme, a ne njihova.“

Strane investicije

Puno se priča o stranim investitorima i hiljadama radnih mesta, ali ne i o tome kakvi su uslovi rada u tim fabrikama, i da se većina njih, posle zakonskog roka koje imaju, zatvaraju a radnice opet ostaju na ulici. Osim toga, otvaraju se radna mesta koje u njihovim zemljama neće niko da obavlja, jer se radi o „prljavim“ industrijama ili manuelnim poslovima, koji su ovde mnogo manje plaćeni.

„Nije nam bio plaćen prekovremeni rad, nismo imale potrebnu zaštitu na radu, a ako bi se neka žena razbolela, dobijala je otkaz. Norme su visoke i veoma mali broj žena je mogao da ih ispuni, a dobijale smo samo minimalac.“

Naše prekarne radnice u inostranstvu

Pošto je u Srbiji gotovo nemoguće naći posao, mladi odlaze u zemlje Evropske unije, ili čak i na druge kontinente, u potrazi za poslom, i mnogi od njih se trude da tamo i ostanu. Zadnje dve godine je sve više žena koje odlaze na nekoliko meseci da rade u inostranstvo, najviše u Nemačku i Slovačku. Ima i loših i dobrih iskustava, neke su zadovoljne statusom koji su imale tamo, zaradama koje su im isplaćivane, ali većina njih govori i o prekovremenom radu. Ipak, iako im je naporno, kažu da su za taj rad adekvatno plaćene.

„Svakodnevna odricanja, nesigurnost, rad duži od deset sati dnevno, mala plata, sve to me je nateralo da odem u inostranstvo i tamo pokušam da sebi nešto priuštim. Otišla sam u Austriju da radim na crno, ali sam računala na sigurnu i pristojnu zaradu. To je značilo da tokom tri meseca radim u jednoj kladionici, 10-12 sati dnevno, samo nedeljom slobodan dan, bez radnog staža i bez zdravstvenog osiguranja, za 50 evra dnevno. Nimalo nije lako niti jednostavno, ali sam bar bila dobro plaćena i mogla sam da vratim sve dugove, pa čak malo da uštedim.“

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

Povezani tekstovi