Foto: FoNet/ Aleksandar Levajković

Podaci do kojih je došao naš list ne daju izglede da će se izrazito loši uslovi u rezidencijalnim ustanovama popraviti.

Smrti u tutinskom domu, gde je u februaru preminulo troje štićenika, među kojima je 32-godišnja žena koja se ugušila hranom, kao i u domu Trbunje kod Blaca, a nešto ranije i u Sremčici, nisu izolovani slučajevi, kako ističu nevladine organizacije, već samo obelodanjeni. Zapravo, stopa mortaliteta u ustanovama za smeštaj osoba sa invaliditetom višestruko je veća od stope mortaliteta ostale populacije.

Ovi podaci najviše zabrinjavaju organizacije civilnog društva, koje neprestano ističu da je zdravstvena zaštita osoba u ovim ustanovama neadekvatna, da su im često uskraćeni neophodni medicinski tretmani, ali i da su izložene različitim oblicima nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja.

Takav odnos države prema osobama u ustanovama socijalne zaštite, kako su navele NVO u saopštenju povodom ovih slučajeva, „šalje poruku da su životi ovih ljudi manje vredni, dok za njihov loš položaj i sistemsko kršenje ljudskih prava niko ne snosi odgovornost“.

Mada je Ministarstvo za rad i socijalna pitanja u tutinski dom odmah uputilo inspekciju rada, to je otprilike poslednja javna informacija o tim događajima. Mediji su izvestili i da je v. d. direktora Omer Đondić, član Stranke pravde i pomirenja, „smenjen“ i da je na njegovo mesto 1. marta došao Ivan Jezdić, kadar Pokreta socijalista, a do tada direktor voždovačkog Doma za stare.

Ministar Zoran Đorđević, međutim, prošlog meseca ponovo imenuje Đondića na tu funkciju, bez ikakvog objašnjenja javnosti o njegovoj eventualnoj odgovornosti za smrt troje štićenika.

Ugovori i rešenja o imenovanju ovih vršilaca dužnosti direktora, te izveštaji o isplaćenim dnevnicama do kojih je došao naš list daju nešto opširniju sliku o tome kako se odvijalo njihovo smenjivanje i imenovanje i kako su oni obavljali te funkcije. Prema rešenju Upravnog odbora Doma od 4. marta, Omeru Đondiću, vršiocu dužnosti direktora u ustanovi socijalne zaštite, „odobrava se odsustvo sa rada bez naknade zarade (neplaćeno odsustvo) u trajanju od 01. 03. 2019. godine do 25. 03. 2019“, kada je bio dužan da se vrati.

Ne zna se na koje radno mesto se Đondić vratio tog dana, jer je funkciju direktora od 1. marta do 9. septembra obavljao Jezdić, ali je više sporno samo imenovanje Đondića 2017. godine na mesto direktora Doma. Za tu poziciju je neophodno najmanje pet godina iskustva na poslovima za koje se zahteva visoko obrazovanje, i najmanje tri godine iskustva na poslovima u javnom preduzeću.

Đondić je od 2006. pa sve do 2017, kad ga je ministar imenovao za v. d. direktora, bio imam u Mešihatu Islamske zajednice, što otvara sumnju da je bio kvalifikovan za rukovođenje ustanovom socijalne zaštite.

Ivan Jezdić, s druge strane, koji je na funkciji direktora bio šest meseci, upravljao je tutinskim domom tako što je svakodnevno putovao iz Beograda u Tutin i nazad. Bar tako kažu izveštaji o troškovima prevoza, prema kojima je svakog radnog dana, od marta do početka septembra, po dva puta prelazio 322 kilometra (ukupno 644).

To znači da je u putu provodio najmanje 12 sati, ako je koristio autobuski prevoz, kako i stoji u izveštajima, za koji je svakog meseca podizao troškove između 55.000 i 60.000 dinara. Osim ove relacije, Jezdić je išao i na službena putovanja, za koja je svakog meseca podizao dnevnice (8.000 do 13.000). Ako se ima u vidu obaveza da poslove obavlja s punim radnim vremenom od osam sati, Jezdić je u radnoj nedelji mogao da spava najviše četiri sata.

Prema izveštaju o časovima radnika u upravi Doma iz marta meseca, Jezdić je čak ostvario i 32 sata prekovremenog rada.

Ovo je samo na osnovu izveštaja i rešenja o imenovanju i razrešenju vršilaca dužnosti direktora Doma u Tutinu do kojih je naš list došao.

U februaru ove godine pod istragom je bio i dom Trbunje kod Blaca, gde je takođe u malom vremenskom razmaku umrlo troje štićenika. Među njima je 25-godišnji muškarac koji je iz doma dovezen u bolnicu sa hipotermijom i bez svesti. Utvrđeni su izrazito loši uslovi doma, a direktor Srđan Antić je smenjen.

Tokom 2018. tragičnih događaja je bilo i u Ustanovi za decu i mlade „Sremčica“, gde se jedan 23-godišnji štićenik udavio. Zaposleni su tada isticali da je u domu higijena ispod standarda, da im se daje hrana kojoj je istekao rok, da je broj dece povećan, a time i odgovornost za osobe koje ih nadgledaju.

Neophodna hitna deinstitucionalizacija

Posledice života u ustanovama socijalne zaštite su dalekosežne i veoma nepovoljne po korisnike i korisnice, zbog čega organizacije civilnog društva upozoravaju da je neophodna hitna deinstitucionalizacija. Prema izveštajima NVO smeštanje u ustanovu često je doživotno, život štićenika karakterišu segregacija i izolacija, depersonalizacija, nedostatak privatnosti, rigidna rutina, neadekvatne mere zaštite od zanemarivanja i zlostavljanja, manjak razumevanja potreba korisnika i nejednako postupanje prema korisnicima u odnosu na stepen i vrstu poteškoća. Korisnici koji žive u institucijama izloženi su prekomernoj upotrebi lekova i uskraćivanju neophodnih medicinskih tretmana, kao i upotrebi mehaničke fiksacije (vezivanja) i izolacije. Zato se Ministarstvo za rad i socijalna pitanja i druge nadležne institucije pozivaju, između ostalog, da obaveste javnost o sprovedenim postupcima u vezi sa svim smrtnim slučajevima u ustanovama socijalne zaštite, da kazne odgovorne, ali i da hitno postave pitanje položaja i prava osoba sa invaliditetom koje žive u institucijama na listu prioriteta.

U Srbiji učestala diskriminacija dece, naročito s posebnim potrebama

Beograd – Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković je juče kazala da je diskriminacija na osnovu starosnog doba čest oblik diskriminacije koji je 2018. godine bio na drugom mestu po brojnosti sa 16,5 odsto podnetih pritužbi. Na predstavljanju rezultata projekta „Unapređenje međugeneracijskog dijaloga“ Janković je kazala da najčešće stižu pritužbe na diskriminaciju dece, najviše dece s posebnim potrebama, a najređe su pritužbe na diskriminaciju građana starijih od 65 godina. Ona je ocenila da to što je pritužbe starijih građana manje, „ne znači da ne postoji diskriminacija, već da postoje razlozi zbog kojih ona nije prijavljena“.

„Plaše se, ili nemaju dovoljno podrške, ili zbog vremena, za koje misle da ga nemaju dovoljno, ne žele da prijave već bi to ‘malo vremena’ provodili sa svojom decom ili unucima“, ocenila je Janković i kazala da je bitno da se i „u najvišem mestu, Skupštini Srbije, govori o značaju međugeneracijskog dijaloga“ i dodala da se za to zalaže.

Debate na temu „Ima li međugeneracijske solidarnosti“ održane su u Mladenovcu, Gornjem Milanovcu, Kniću, Čačku, Smederevu, Kraljevu, Lučanima, Kragujevcu, Beogradu i Pančevu, a rezultati su pokazali da se većina učesnika složila da u savremenim uslovima ima sve manje solidarnosti. Učesnici tribina su se složili da predrasude postoje i o mladima i o starijima, a stariji učesnici su negativno ocenili mlade, uz primer „nekulture što starijima ne ustaju u gradskim autobusima“.

Projekat je sproveo Centar za podršku i inkluziju „Help net“ u saradnji sa Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti, a sufinansiran od strane vlada Češke, Mađarske, Poljske i Slovačke kroz Višegrad grant Međunarodnog Višegrad fonda.

Ovaj projekat finansira Evropska unija u saradnji sa listom Danas. Sadržaj ovog projekta je isključivo odgovornost lista Danas i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.

Povezani tekstovi