Foto: SS Zastava oružje

Poslednji put to se desilo 3. aprila. Otkaz je od direktora firme, koju je 2011. privatizovala kompanija MBA Miljković, dobio u roku od pet minuta. Tako je bilo i prethodna četiri puta.

O slučaju Simić Danas je pisao u nastavcima poslednjih godina. Milenko Simić je kao predsednik sindikata nezakonito dobio otkaz, a nakon toga njegova supruga Danka je mesecima trpela mobing, torturu, diskriminaciju jer je sa mesta laboranta prebačena najpre na mesto čistačice, da bi u jesen 2017. završila u kamenolomu firme, da kao jedina žena ručno izbacuje kamenje dok mašine zadužene za to stoje. Zbog toga je reagovala i međunarodna javnost, zgroženi su bili evropski sindikati, a stigla je i potvrda poverenice za rodnu ravnopravnost da je Danka Simić zaista žrtva diskriminacije u Ravnaji.

Umesto da poslodavac reaguje i ispravi svoje odluke, Danka je prošle godine u ovo vreme ostala bez posla. Porodica Simić je postala žrtva sindikalne borbe, jer je osnovni razlog zbog kog su oboje na kraju ostali bez bilo kakvih primanja, socijalnog i zdravstvenog osiguranja taj što se Milenko pobunio i zatražio bolja prava za svoje radnike. Niko nije uspeo da ga zaštiti.

Simići svoju borbu nastavljaju, ali se pitaju je li pravda dostižna? Uostalom šta očekivati od pojedinca kada poslodavci u firmama poput Ravnaje ne prezaju ni od čega i ne obaziru se ni na zakone, ni na odluke koje donosi država. Kada im država ne može ništa, šta može jedan Milenko Simić?

Poslednjih nekoliko slučajeva vraća nadu, sindikalca iz redova oružara Dragana Ilića poslodavac je nedavno vratio na posao. Ali pitanje je da li će tamo i koliko dugo ostati. Pre nekoliko dana član sindikata Sloga na sudu u Kruševcu dobio je presudu kojom se njegovom bivšem poslodavcu Trajalu nalaže da ga vrate na posao. Ipak, lagani pomaci napred i dalje su daleko od dovoljnog.

Presudom na posao je svojevremeno vraćen i sindikalac zaposlen u kompaniji DIS, ali svo mučenje kroz koje su ti ljudi prolazili da bi dokazali da su nepravedno otpušteni ogromno je. Mnogi nisu spremni ni da prolaze kroz sve to i ne usuđuje se da krenu u borbu sa poslodavcima. Dižu ruke, jer im ni sindikat niti bilo ko više nije garant da će njegova prava kao radnika, ali i kao čoveka biti poštovana.

Ulje na vatru dolivaju i kompanije koje ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje. A njih je dosta u Srbiji. Jedan, zvučan i drastičan primer je svakako južnokorejska Jura. Od priče zaposlenih da su im menadžeri umesto odlaska u toalet „savetovali nošenje pelena“ s proleća 2016. do danas nije se mnogo promenilo.

U njihovoj kompaniji, koja ima četiri fabrike u našoj zemlji, nema sindikata i ne može da ga bude. Jednostavno ne dozvoljavaju. Svako ko je i pokušao da ga osnuje nije uspeo u toj nameri. Dobio je otkaz. Mnoge druge, uglavnom manje firme stranih investitora imaju sličnu praksu. I tu nema pomaka, što je neverovatno.

Neverovatno je da država ne može poslodavca u Srbiji u 21. veku da natera da poštuje zakon i da poslodavci ne poštuju zakone države u koju su došli da rade i zarađuju. Neverovatno ponekad izgleda i to koliko sindikati nisu dovoljno oštri u svojoj borbi, što ne pokušavaju češće i više da se izbore i zaštite prava ne samo svojih radnika nego svih radnika u Srbiji.

Povezani tekstovi