Foto: FoNet/ Zoran Mrđa

Malo je ekonomskih poteza u prethodne dve decenije bilo toliko kritikovano i na kraju završilo fijaskom kao taj plan. Prekjuče je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić objavio svoj nacionalni investicioni plan, samo 10 puta veći. On je najavio da će u narednih pet godina biti uloženo 10 do 12 milijardi evra u niz projekata, od izgradnje kanalizacije preko pronatalitetnog programa do koncertne dvorane za Filharmoniju.

On je najavio tri milijarde evra za izgradnju kanalizacionih mreža i vodovoda u svim gradovima u Srbiji (ne računajući Beograd), zatim četiri milijarde u putnu i železničku infrastrukturu i to ne računajući projekte za koje je već obezbeđeno finansiranje poput Moravskog koridora. Na spisku su se našle i škole i zdravstvene ustanove, digitalna infrastruktura i tehnološki parkovi, energetika, turizam, poljoprivreda, preduzetništvo, nacionalni stadion, pa i metro u Beogradu i pomenuta koncertna dvorana. Drugim rečima – sve. Upravo ova grandioznost i svaštarenje stručnjacima ne uliva poverenje da će to sve biti kao što je i obećano.

Ljubomir Madžar, profesor ekonomije, podseća da je prvi Nacionalni investicioni plan bio potpuni fijasko.

„Svi grandiozni planovi izazivaju sumnju kod ljudi koji su orijentisani na praktična rešenja. Kao prvo pet godina je dugačak period za pouzdane planove. To pre svega pretpostavlja da će ista vlast biti u narednih pet godina. To može, ali i ne mora da se desi. Kada se vlast promeni, onda se menjaju i strategije. Druga stvar je da ovaj plan ne sadrži informacije o načinima i instrumentima, posebno finansijskim izvorima njegove realizacije. I kada se obezbede sredstva, prethodna iskustva nam ukazuju na nesposobnost vlade i javne uprave da ih potroše. Ako se podsetimo, pre tri-četiri godine bila je aktuelna priča o tome kako imamo velika obezbeđena sredstva međunarodnih finansijskih institucija i projekte, ali vlast nije mogla da ih realizuje. Po svemu sudeći u javnoj upravi na prava mesta nisu postavljani baš najsposobniji kadrovi“, ocenjuje Madžar podsećajući da nijedan veliki projekat poslednjih pet godina nije završen u predviđenom roku.

Zato Madžar sumnja da će se sada baš desiti neki veleobrt pa će ta ista država postati efikasna.

Ipak, kako ovaj ekonomista tvrdi većina stvari koje je Vučić spomenuo su dobri izbori, poput kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Upravo ovaj problem je deo studije koju je uradio Fiskalni savet analizirajući potrebe za investicijama u zaštitu životne sredine.

Oni su utvrdili da je potrebno godišnje povećanje izdvajanja iz budžeta za zaštitu životne sredine od oko 1,2-1,4 odsto BDP-a odnosno oko 500 miliona evra godišnje.

„Na osnovu dostupnih analiza koje pokazuju kolike su potrebe za izgradnjom prečišćivača otpadne vode, fabrika vode za piće, proširenjem kanalizacione mreže, izgradnjom sanitarnih regionalnih deponija i postrojenja za tretman otpada, uklanjanje „istorijskog“ i opasnog otpada i drugo, procenjujemo da su neophodne investicije države u zaštitu životne sredine u narednih desetak godina oko 8,5 milijardi evra. Prevedeno na godišnji budžet, to bi značilo da država u narednim godinama treba da poveća godišnja izdvajanja za zaštitu životne sredine za oko 500 miliona evra“, navodi se u analizi Fiskalnog saveta.

Ove investicije su preko potrebne s obzirom da je u Srbiji, na kanalizacioni sistem priključeno samo 55 odsto stanovništva, a manje od 10 odsto stanovništva otpadnu vodu prečišćava na postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda. Inače ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan je pretprošle godine izjavio da je samo za postrojenje za prečišćavanje otpadne vode potrebno oko pet milijardi evra.

Ipak, Madžar ističe da nije prvi put da je Vučić fascinirao javnost grandioznim projektima kojima se jedni čude, a drugi su zadivljeni.

I ekonomista Saša Đogović napominje da je lako baratati obećanjima, posebno kada se ulazi u predizborni period.

„Imali smo već jedan nacionalni investicioni plan i realizacija je bila nikakva. NIP bi podrazumevao ulaganje u pamet, u poljoprivredu, ali ne i u stadione i pravljenje fosila koji nemaju nikakav nacionalni značaj nego služe da se ostvare neki partikularni interesi“, napominje Đogović.

On takođe smatra da je izgradnja kanalizacije bitna, ali je problem što to dolazi sa vrha države umesto da lokalne samouprave nalaze rešenja da rešavaju svoje komunalne potrebe.

„Za sve se čeka država, stvara se slika da sve zavisi od jednog čoveka. Tako centralizovan pristup ukazuje na mogućnost postojanja korupcije. Stvara se ekonomija u kojoj caruju javna preduzeća i partijsko zapošljavanje. U takvoj ekonomiji traži se poslušnost u zamenu za nadoknadu i nema privatne inicijative“, upozorava Đogović.

On takođe primećuje da je ovakvo predstavljanje plana marketinški nastup, jer se „ozbiljni planovi, ozbiljno i predstavljaju po oblastima, pa se za svaki projekat kaže koliko košta, odakle novac i zatim i koji je cilj, šta očekujemo od tog projekta. Ovako su to samo nabacane ideje, od koncertne dvorane do kanalizacije“, ukazuje Đogović, dodajući da je to bio problem i prethodnog NIP-a.

Šta će biti u NIP-u 2.0

Predsednik je u svom nastupu rekao da će za kanalizacionu mrežu i vodovod (bez Beograda) biti izdvojene tri milijarde evra. Za putnu i železničku infrastrukturu četiri milijarde i tu je izdvojio jednu milijardu za prugu Beograd – Preševo i 1,3 milijarde evra za lokalne i regionalne puteve.

Zatim je za škole i zdravstvene ustanove namenio 700 miliona evra, a za pronatalitetnu politiku 500 miliona evra. Za digitalnu infrastrukturu i naučno-tehnološke parkove biće potrošeno 500 miliona evra, koliko i za stanove za mlade bračne parove, i energetiku. Za preduzetništvo će biti dato 100 miliona evra, a predsednik je pomenuo i turizam i poljoprivredu mada bez konkretnih brojki. Takođe je rekao da će biti izgrađen i metro (prema izjavama Siniše Malog, ministra finansija i prethodnog gradonačelnika, jedna linija će koštati između 800 i 1,2 milijarde evra), kao i nacionalni stadion koji je procenjivan na oko 150 miliona evra.

Povezani tekstovi