Foto: EPA/ KOCA SULEJMANOVIC

Ugovor o pružanju usluga i savetovanja su 21. marta 2015. godine potpisali Peter Kamaraš, jedan od suvlasnika HPK Menadžment, Željko Sertić, tadašnji ministar privrede i Bojan Bojković u ime Železare, istražuje portal Insajder.

Kako se može videti u ugovoru do kojeg je došao Insajder, taj poslovni aranžman predvideo je fiksnu i varijabilnu naknadu HPK Menadžmentu. Kako stoji u ugovoru, njima je bila zagarantovana fiksna naknada u iznosu od 340.000 evra mesečno, bez obzira na rezultate rada.

Pored toga imali su pravo na bonus u svakom kvartalu u kom je Železara poslovala pozitivno. Bonusi su iznosili između 25 i 35 odsto od ukupnog profita Železare ostvarene u prethodnom kvartalu, ukoliko je firma poslovala pozitivno.

Takođe, bile su predviđene i posebne naknade za ostvarenje određenih ciljeva.

HPK je tako imao pravo na dodatnih 800.000 evra u slučaju pozitivnih rezultata dva meseca za redom, kao i dodatnih 700.000 evra za obim proizvodnje veći od 375.000 tona.

Na kraju, HPK je imao pravo i na dodatni bonus “u slučaju uspešnog sprovođenja postupka privatizacije u periodu od pet godina”. HPK je imao pravo na čak 30 odsto postignute cene. Kako stoji u ugovoru, bez obzira na postignutu cenu, minimalni bonus je 10 miliona američkih dolara.

S druge strane, Kamaraš, odnosno HPK, se obavezao da Železara posluje tako da u svakom trenutku na raspolaganju ima najmanje 80 miliona dolara. Bio je dužan da obezbedi savetnike koji bi to omogućili, a koje bi plaćao HPK iz naknade koju bi firma dobijala od Železare.

Ugovorom je bilo predviđeno da sve odluke u vezi sa Železarom mora da odobri država Srbija koja je zadržala većinu u upravi.

Kako bi se to osiguralo, predviđena je bila pozicija “direktora za odnose sa državnim organima” kog je takođe postavljala država i koji je nadzirao Petera Kamaraša i morao da potpiše gotovo svaku njegovu odluku.

Ugovor je, kako se navodi, trebalo da bude “privremeno rešenje dok se uspešno ne sprovede postupak privatizacije” Železare. Bio je oročen na tri godine, sa mogućnošću produžetka saradnje.

Raskid ovog ugovora predviđen je, između ostalog, u slučaju da angažovani “profesionalni menadžment” ne ispuni bilo koju od svojih materijalno pravnih obaveza.

Država je ugovor sa HPK raskinula jednostano u junu 2016. godine, nakon čega su usledile međusobne optužbe za loše poslovne rezultate i kršenje ugovora. Nikada, međutim, nije saopšteno koliko je država ukupno platila profesionalni menadžment i da li se aranžman isplatio.

Ugovorom su se sve tri strane potpisnice obavezale na tajnost, čak i nakon što prestane njegovo važenje. U članu trinaest pod nazivom “poverljivost”, navodi se da se svaka od ugovornih strana obavezuje da će sve informacije u vezi sa ugovorom tretirati kao strogo poverljive.

Na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama, ugovor je tražila organizacija Transparentnost Srbija polovinom 2015. I pored nekoliko rešenja poverenika Rodoljuba Šabića, kao i mišljenja tadašnjeg zaštitnika građana Saše Jankovića, nadležni predstavnici države ugovor su čuvali kao tajnu.

Javnost Srbije je tako, sve do danas, bila uskraćena za informacije na šta se obavezala srpska strana, a šta su bile obaveze Kamaraševe firme.