Beograd sigurno pamti, ali malo je Beograđana koji bi mogli da se sete kada su gradski autobusi u prestonici bili prazniji, a gužva na stajalištima GSP-a manja.
U radno vreme poslednjih 10 dana gradskog prevoza ni nema, uvedene su 32 koridorske linije koje spajaju sve delove grada, a autobusi, crveni i noviji, voze u dva „špica“ – ujutru od 7.30 do 8 časova i popodne od 17.30 do 20 časova.
U razmaku od nekoliko minuta juče pre sedam časova ujutru na liniji 29, koja iz Begaljice preko Ustaničke, Bulevarom kralja Aleksandra ide do Trga Slavija, prošla su dva autobusa, ni u jednom nije bilo više od deset ljudi. Pre nego što će proći prvi, na dve stanice na Bulevaru nije bilo nikog od putnika.
Na Lionu samo jedna žena.
„Čekam prevoz, ali ne gradski. Prijateljica dolazi kolima“, odgovorila je.
Komšije iz „fast fuda“ objašnjavaju da ko god može, iz ovog dela grada ide peške ili automobilom, malo je onih koji zaista čekaju prevoz. Iako je tek sedam, na ulici je već živo, ljudi su krenuli po prodavnicama koje su tek otključane, a automobili cirkulišu neprestano.
Potpuna razlika u odnosu na veče pre. I dok je odlazak na posao u „normalno“ vreme, povratak je u vreme policijskog časa, posle 17 časova.
Dve gospođe u zimskim jaknama, zakopčane do grla i sa hirurškim maskama preko lica, ispred Lipovog lada su oko 18 časova čekale 29-ku.
„Vraćamo se sa posla, ovaj vam autobus ide do Begaljice“, objašnjava jedna od njih, vukući drugu za rukav da požuri jer je autobus ulazio u stajalište.
„Ne treba vam karta, bitno je da imate radnu dozvolu“, dobacila je druga ulazeći u autobus u kom su putnici sedeli tako da je na svakom duplom sedištu bio po jedan. Niko nije stajao.
Autobusi bi po redu vožnje trebalo da idu na 15 minuta, ali stiče se utisak da idu i češće.
Na Cvetkovoj pijaci, gde se ukrštaju linije 29 i 16 koja ide trasom nekadašnje 46, još i ima dinamike. Doduše, daleko manje od uobičajene za mesto na kom hiljade ljudi u istom trenutku cirkuliše obavljajući stvari po pijaci, Maksiju, Domu zdravlja.
S obe strane Bulevara, na obe stanice, po petoro ljudi. Starijih žena, uglavnom. Na stajalištu koje vodi ka Ustaničkoj pet žena čeka da se vrati kući s posla. Dve, u svojim kasnim pedesetim – ako je uopšte moguće proceniti godine po delu lica koje se vidi ispod maske – pričaju o poslu. Spremačice su. Ne žale se, ali im nije svejedno što svaki dan putuju autobusom.
„Ako je nekih prednosti“, jedna od njih će „onda je to što brže stižemo kući“.
Sve vreme dok čekamo na stanici, na pristojnoj udaljenosti jedni od drugih, policijska kola zaustavljaju svaki automobil koji prođe. Bukvalno svaki. Pešacima ne prilaze.
„Nijednom mi nisu tražili dozvolu, valjda pretpostavljaju da niko ne bi ni šetao bez dozvole. Znaju da idemo sa posla“, komentariše jedna gospođa.
Posle nekoliko minuta, iza ćoška stiže nova „tura“ putnika. Dve gospođe i jedan dečko. Mlađa od njih pita da li ovde staje autobus 29.
Promeni nekoliko autobusa jer radi na Novom Beogradu, a na pitanje da li mora da radi, kaže, mora.
„Prvo nismo radili, onda su nas sada zvali da dođemo jer šijemo maske“, dodaje.
I ona prvo pominje da je dobro jer se brzo stiže, a i „autobusi idu svaki čas“. „E sada, nije svejedno što se vozimo iako imamo maske, ali šta da se radi“, ističe ona, zabrinuta manje za virus, više što je baš danas zaboravila da ponese papir-dozvolu.
„Ali je imam na telefonu, valjda će to biti u redu, ako im pokažem“, tražila je da joj to potvrdimo.
Sada već „ozbiljnija“ grupa ljudi dočekala je autobus na liniji 29 ka Begaljici. Svi su na stanici imali maske, dosta njih i rukavice.
Kada su ušli u autobus, bio je to najpuniji autobus koji se mogao videti ovih dana na Bulevaru. Gotovo sva sedeća mesta bila su zauzeta, morali su da sede jedni do drugih.
Na prste jedne ruke mogli su se izbrojati oni koji ne nose maske.
S druge strane ulice autobus ka gradu još se čekao.
Kada je posle nekoliko minuta stigao u njemu je bilo svega tri putnika, osam sa ovih pet koji su ušli. Gospođa koja je zakasnila za ovaj polazak kaže da inače nema gužve u ovo vreme, jer ko u policijski čas ide ka gradu, svi se vraćaju s posla ka svojim „kućama na periferiji“.
Kada posle 20 časova prestanu da saobraćaju gradski autobusi, nastupa zaglušujuća tišina. Pešaci nestaju sa ulica, a osim policijskih automobila tek povremeno zahukti neko dostavno vozilo. Ostaju samo svetleće reklame, muzika i meškoljenje sa poneke terase i besposleni semafori da nas podsećaju da smo u velikom gradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
