Foto: Radenko Topalović Pišanje je poodavno ušlo u politiku, a sad i ovde dva primera govore mnogo više o aktuelnom društveno-političkom i kulturološkom nego ličnohigijenskom kontekstu.
Nego, prvo malo digresijskog sećanja (dizvine drug RC) kroz poruku za urednike – zbog čega bi izraz URINIRATI, bio pristojniji od ovog iz naslova!? Pre petnaesetak godina ozbiljni kolegijum Danasa znao je da i usput širi svoj kodeks.
Jednom se ozbiljno razgovaralo, na moj predlog, povodom jednog prispelog teksta, o tome da li ćemo nadalje ostavljati izraz „muda umesto bubrega“. U raspravi su iskrsli još neki „bezobrazni“. Zaključeno je da naši novinari treba da ih izbegavaju, ali u kolumnama i ličnim stavovima – idu ! Dočim je, valjda, i ovo kolumna – ne menjati naslov!
Povod ovih redova su ona „mrežnoviralna“ jedina benzinska pumpa u Minićevu i „kongresi“ toi-toi nužnika (odnosno njihov manjak), što se postrojavaju na rubovima ovih Vučićevih „torova“ za njegove, što reče „kralj Ibi“, do imbecilnosti, (i agresivnosti) oduševljene pristalice.
Ali, rekosmo, politička istorija ovog izraza, takođe je zanimljiva. I – respektabilna. Mekši, ali ne mnogo stariji, izraz koji objašnjava razlog zašto smo npr. mi, nezavisni novinari – izdajnici je onaj što uglavnom idemo „uz dlaku vlastima“.
„Pišanje uz vetar“ je kao bezobrazniji, a pojačan je i sedamdesetih. Tad su se naša i još neke socijalistističke snage podrugivale „maoizmima“, političkim uputstvima kineskog lidera Mao Ce Tunga, veoma raširenim po zapadnoj posthipi-levici. Između ostalog, širio se vic da jedna mudrost glasi „Sve je sranje, sem pišanja, a i pišanje je sranje, ako pišaš uz vetar.“ Bio je tih godina i jedan o SAD malo rasistički, nećemo ga prepričavati. No, mora se pomenuti zbog onog „prošaraj“ koji je hrvatski predsednik, onda zvani Zoka, pre koju godinu uputio vlAVsti s ove strane Batrovaca.
Kad smo već kod susjeda, njegov prvi prethodnik, vrhovnik Tuđman, nekoć je hvaljen zbog susreta i pozdrava sa kolegom Bušom. Ispostavilo se da su se rukovali u nekom pisoaru. (Da budem iskren, tako sam se i ja formalno upoznao sa Z. Ponošem, u nusprostoriji Narodnog pozorišta!)
I sad – radnica (ne vlasnica) na pumpi „Golubović“ u Minićevu koja kad je potom dočekla studente bicikliste reče da na posao dolazi bajsom koji je i izložila navrh olupine aviona pokraj pumpe. Ona je „revolucionarno pišanje“ izdigla u rang „posvećenja“. Ono kad je rasterala pišačice iz busa SNS-ovaca – jer su tu dan pre „pišali studenti“, pešaci za Niš.
A onomad ima na mrežama jedna prokrijumčarena pozivna poruka organizatora za Nenadležnikov skup u Nišu. Prvo se kaže da je za „doodenje“ dnevnica 4.000, a najvažnije poruke su da gledaju da za sobom ne ostave đubre, da malu (ali ni onu prvu Maovu) nuždu ne vrše na vidnim mestima. A ako ih baš pritera da će dobiti spisak šifri za interfone u okolnim zgradama. Ali, da paze da ih stanari ne vide i da je poželjno pišanje u podrumu!
Nije valjda da treba i neki moj zaključak!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
