Temeljna priprema, pažljivo i predano slušanje sagovornika, ključne su odrednice za kvalitetan televizijski razgovor. Postoji i mala (javna?) tajna koju mi je, bezobrazno davno, u Londonu, otkrio jedan od mojih najboljih profesionalnih instruktora. Intervjuer, tvrdio je moj mentor, mora, poput kakve zamke, da postavi, na samom početku i sasvim na kraju razgovora, pitanja-iznenađenja za svog sagovornika, ali i za gledaoce. Ono na startu bi bio ‚‚tizer‚‚ zapravo, pozivnica za sve što sledi, a sam kraj, takozvani ‚‚panč-lajn‚‚ trebalo bi da bude detalj za što duže pamćenje gledalaca na razgovor, koji su upravo ispratili. Stoga priprema za ta dva pitanja valja da bude posebna. Nakon što se za njih odluči, pitač bi ista trebalo da zapamti, a nije na odmet i da ih zapiše, kao eventualni podsetnik.
Setih se ovoga, gledajući Vladimira Đorđevića (B 92, Hoću da znam) i njegovog gosta, Đorđa Višackog, do skoro trofejnog veslača i aktuelnog generalnog sekretara našeg olimpijskog komiteta.
Nisam siguran da li je domaćin u studiju znao za narečenu ‚‚tajnu‚‚ tek, krenuo je u priču prilično opušteno, sa pitanjem, u stvari konstatacijom, da je London prva Olimpijada na kojoj Srbija učestvuje kao nezavisna država. Buuuć!!!
Gost ga je diskretno i ljubazno ispravio kako je reč o drugom nastupu, budući da je prvi bio pre četiri godine, u Pekingu. Ubeđen sam da je Đorđević i sam znao tu opštepoznatu činjenicu, ako ni zbog čega drugog, ono zbog najdramatičnijeg raspleta cele Olimpijade, završnice plivačke trke, između našeg Čavića i Amerikanca Felpsa. Nema televizije na svetu valjda, koja nije emitovala snimak tog antologijskog finiša, pri tom bezbroj puta završnicu ponavljala, pa usporavala, konačno zaustavljala snimak, bez stopostotnog uverenja u to ko je, zapravo, trijumfator.
Mnogo je, uostalom, ljubitelja sporta, i ne samo među građanima Srbije, koji su i danas uvereni, da je reč o ozbiljnoj omaški, da ne kažem prevari, teškoj nepravdi prema Čaviću. Kako god bilo, videlo se po Đorđevićevom ponašanju da ga je ta greška iznervirala, te je razgovor nastavio sa emocionalnom oktavom niže. Postavljao je do kraja sasvim rutinska pitanja i na njih dobijao odveć poznate odgovore.
Šteta. Bila je to prilika da od prvog operativca srpskog olimpizma, saznamo možda i poneku ljutu ekskluzivu.
Zato, ako smem da sugerišem intervjuerima: prvo i poslednje pitanje su vrlo važni. Sve između je vrlo – bitno. Eto.:)Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
