Svoju netrpeljivost prema Korbinu izražavao je i ranije pa ga je tako prošle godine nazvao „komunistom“ aludirajući na to da vođa laburista uživa čvrstu podršku levog krila partije. Razlog zbog koga Korbin nije po volji Noela Galagera je činjenica da je omražen u liberalnoj struji Laburističke partije pa tako i među pristalicama Tonija Blera čiji rad Noel veoma poštuje. On je 1997. godine posetio tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera i bio pun hvale za poliitku „novih laburista“ koja je u praksi značila skretanje ka neoliberalnom ekonomskom konceptu koji je naneo dosta štete britanskoj radničkoj klasi.

Stav Noela Galagera me ne čudi ni malo. Iako on i njegov brat Lijam potiču iz radničke porodice oni su se, naročito posle komercijalnog uspeha grupe Oasis, „uzvezdili“ i koriste svaku priliku da pokažu kako pripadaju građanskim elitističkim krugovima a ne proletarijatu. Noel je tako jednom prilikom izjavio da nikada nije bio „buntovnik“, distancirajući se od stavova muzičkog indi pokreta, ponosnog na svoje radničke korene a LIjam navija za fudbalski klub Mančester siti koji uglavnom podržava građanski sloj dok je većina pripadnika radničke klase tradicionalno opredeljena ka Mančester junajtedu.

Kada sam pročitao Noelovu izjavu prvo što sam pomislio je bilo „drago mi je što nikada nisam slušao ovaj bend“. S obzirom da sam ja panker te da su svi pank bendovi u Britaniji listom podržali DŽeremija Korbina na unutarpartijskim izborima za šefa laburista a neki su se čak učlanjivali u partiju kako bi mogli da glasaju za Korbina tom prilikom, potpuno je jasno da ne samo da u potpunosti odbacujem Noelov stav već ga i smatram objektivno pogrešnim. A Oasis zaista nikada nisam slušao. NJihova muzika mi je bila dosadna, bledunjava i bezidejna. U njoj nije bilo nikakve živosti kao u slučaju nekih drugih britpop bendova poput grupe Blur, buntovništva kao u slučaju Stone Roses ili tinejdžerskog prkosa kada je reč o grupi Placebo. Oasis su se devedesetih u Beogradu redovno slušali uz horsko pevanje i besomučno premotavanje na žurkama dece iz „boljih“ porodica uglavnom iz centra grada koji su pank pokret i radničko poreklo gledali sa visine. Ukratko, Oasis su muzičari – liberali bez bilo kakvog poštovanja za egzistencijalnu borbu radnog čoveka.

Sa druge strane, DŽeremi Korbin nije komunista bez obzira što će britanske kompartije na izborima pozvati da se glasa za njega. Korbin jeste sindikalni borac, ponosni pristalica Karla Marksa, prijatelj britanske radničke klase. Stoga će na izborima iza njega stati, kako bi to rekli Angelic Upstarts „svaki pošten radni čovek“. Jasan mi je strah Noela da bi pobeda Korbina mogla da bude vetar u leđa kandidatima slične orijentacije širom sveta, ali to ne menja dijalektičku činjenicu da je stvar za koju se DŽeremi zalaže, pravedna i poštena.