Ruski istraživački novinari o igrama bezbednosne elite Moskve: Zašto špijunske službe Kremlja recikliraju diskreditujuće narative?

Zbog toga može delovati neobično što ruski „čuvari režima“ upravo sada ponovo izvlače stare teorije zavere o Osami bin Ladenu, pišu u analizi za Centar za evropske analize Irina Borogan i Andrej Soldatov, ruski istraživački novinari i suosnivači Agentura.ru koji prate aktivnosti ruske tajne službe.

Dodaju da opsesije obaveštajnih službi mogu sa distance delovati neobično, ali one oslikavaju način razmišljanja i teoriju igara bezbednosne elite Kremlja.

Ili možda i nije toliko neobično. Bezbednosne službe, koje su oduvek sklone da poteškoće i neuspehe objašnjavaju zlim namerama Zapada, vraćaju se omiljenim pričama iz prošlosti.

Tako je Nikolaj Patrušev, jedan od najbližih saveznika Vladimira Putina i bivši direktor Federalne službe bezbednosti Rusije (FSB) tvrdio da je Osama bin Laden, ozloglašeni vođa Al-Kaide, bio agent CIA sve dok nije počeo da deluje nezavisno od njenog uticaja.

Prema Patruševu, upravo je tada CIA odlučila da ga ukloni. Kao dokaz je naveo navodnu zajedničku rusko-američku operaciju za likvidaciju Bin Ladena, koju su, kako tvrdi, Amerikanci sabotirali u trenutku kada su Rusi navodno otkrili njegovu lokaciju i obavestili CIA.

„Trebalo je da izvrše udar i eliminišu ga. To je bio dogovor“, rekao je Patrušev. Dodao je da direktor CIA nikada nije u potpunosti objasnio zašto agencija nije reagovala.

Bez obzira na stvarnu prirodu bilo kakvog dogovora između FSB-a i CIA (a Rusi nisu ponudili nikakve detalje o tome kada i gde je navodni aranžman postignut), to je Patruševu bilo dovoljno da nastavi sa svojim teorijama zavere.

FSB je tu taktiku počeo da koristi još u januaru 2001.kada je Patruševljeva služba optužila CIA da sarađuje sa Bin Ladenom.

Tog meseca dva nacionalna lista, Izvestija i Komsomolskaja Pravda, objavila su tekstove na naslovnim stranama o bivšem ruskom vojnom podoficiru Vasiliju Kalinkinu. Priča je zvučala kao izdvojena epizoda iz televizijske serije Homeland, ali je navodno bila „napisana“ deset godina ranije: listovi su tvrdili da je Kalinkin promenio stranu i da su ga CIA i Al Kaida zajedno obučavali za sabotažne operacije u Avganistanu.

Prema verziji događaja koju je izneo FSB, Kalinkin je 1991. dezertirao iz ruske vojske i pridružio se čečenskim pobunjenicima, prešao na islam, otišao u Avganistan i prošao terorističku obuku kod instruktora po imenu „Bil“.

Nakon završene obuke, Kalinkin je, prema toj priči FSB-a, potpisao sporazum o saradnji sa američkom obaveštajnom službom, na kojem se u gornjem levom uglu nalazila slika Kipa slobode, a u gornjem desnom uglu pisalo: „Škola za sabotažu Osame bin Ladena“.

Zatim je, prema toj verziji, poslat nazad u Rusiju kao „spavač“ tj. tajni agent koji čeka aktiviranje. Šest godina je proveo u ilegali, sve dok se na kraju nije sam predao FSB-u.

Ta fantastična priča nije ostavljala mnogo sumnje u ono što je FSB pokušavao da postigne: da za porast terorizma u Rusiji okrivi CIA, koristeći duboko ukorenjena antizapadna osećanja i paranoju.

Iako oportunistički nastrojen, FSB nije oklevao da promeni narativ nakon napada 11. septembra. Samo nekoliko dana nakon što je Al Kaida napala Sjedinjene Američke Države, 17. septembra, FSB je objavio da je „otkrio“ CD sa tehničkim informacijama o avionima Boing, zajedno sa pilotskim priručnikom – prilično nesofisticiranim pokušajem da se Čečeni povežu sa napadima.

Ovoga puta cilj je bio da se rat u Čečeniji uklopi u novoobjavljeni globalni rat protiv terorizma, čime bi Vašingtonu bilo teže da kritikuje krvav i beskrupulozan način na koji su ruska vojska i FSB vodili borbu protiv pobune na Severnom Kavkazu.

Taj narativ je dodatno ojačan 2004. kada se Rusija osećala najranjivijom posle niza stravičnih terorističkih napada, uključujući talačku krizu u moskovskom pozorištu i napad na školu u Beslanu, u Severnoj Osetiji.

U oktobru 2004. portparol FSB-a za Severni Kavkaz tvrdio je da su Al Kaida i Muslimansko bratstvo glavni pokretači sukoba u Čečeniji.

Istog meseca, Patrušev, tadašnji direktor FSB-a, opisao je Čečeniju kao još jedan front u borbi protiv Al Kaide.

Taj pristup je donekle bio uspešan. Sledeće godine, u oktobru 2005, grupa ruskih generala direktno uključenih u sprovođenje „antiterorističke operacije“ na Severnom Kavkazu otputovala je u Veliku Britaniju kako bi razgovarala sa svojim britanskim kolegama.

To je bila poseta na veoma visokom nivou: rusku delegaciju, u kojoj je bio i Mihail Belousov, šef Uprave za borbu protiv terorizma i političkog ekstremizma – najbliže onome što je FSB u to vreme imao kao neku vrstu tajne policije – primili su visoki zvaničnici britanskog Ministarstva za Severnu Irsku, Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva spoljnih poslova.

Delegacija je, takođe, otišla u Belfast kako bi proučila osetljivu istoriju dijaloga između britanskih vlada i Sin Fein u svetlu predstojećih izbora u Čečeniji.

Rusi su srdačno pozvani da se sledeće godine vrate i učestvuju u antiterorističkim vežbama na ulicama Britanije.

Sledeće godine Putin je prepustio Čečeniju brutalnom psihopati Ramzanu Kadirovu, a FSB jeste došao u Britaniju ali ne na način koji se mogao očekivati nakon srdačnih sastanaka prethodne godine. Umesto toga, otrovali su Aleksandra Litvinjenka polonijumom i ostavili radioaktivni trag širom britanske prestonice.

Godine 2011, kada su američke snage ubile Bin Ladena, FSB je ponovo smatrao korisnim da promeni narativ.

U maju te godine, samo nekoliko nedelja nakon što su američke snage izvršile napad na Bin Ladenovo skrovište u Abotabadu u Pakistanu, ruski Kanal Jedan, glavni televizijski kanal, emitovao je dokumentarni film koji je nagoveštavao da je Bin Laden bio „karika u lancu monstruoznih inscenacija američkih obaveštajnih službi“.

Zašto ulagati sav taj trud?

Treba razumeti da tvrdnja da je Bin Laden bio neka vrsta agenta CIA nije samo obična teorija zavere. Ona uspostavlja moralnu jednakost u brutalnosti: sugeriše da je napade 11. septembra organizovala CIA, što dalje znači da nema razlike između metoda koje koriste američke službe i službi poznatih po tome što su počinile najstrašnije zločine nad sopstvenim stanovništvom i svima drugima koji im se nađu na meti.

Taj narativ, koji je promovisao FSB, nije se promenio ni u godinama koje su usledile, iako su ruski generali i dalje bili primani u zapadnim prestonicama.

Najupadljiviji primer dogodio se 2017. kada su šefovi sve tri glavne ruske obaveštajne službe – SVR-a, spoljne obaveštajne službe, FSB, unutrašnje bezbednosne službe i GRU-a vojne obaveštajne službe – otputovali u Vašington na razgovore visokog nivoa sa svojim američkim kolegama.

U međuvremenu, zapadne službe su nastavile da dele obaveštajne podatke o terorističkim pretnjama sa FSB-om, kao što su to učinili Amerikanci kada su 2024. upozorili Moskvu na predstojeći teroristički napad na koncertnu dvoranu Krokus Siti Hol.

Upozorenje je ignorisano, a FSB je zauzvrat zahvalio SAD optužbama da je Zapad umešan u napad.

Dobro je poznato da zapadne obaveštajne službe nemaju izbora osim da sarađuju i sa najgorim režimima – zato što to zahtevaju interesi nacionalne bezbednosti ili zato što su ugroženi životi civila.

Problem je u tome što, dok zapadne službe takve odluke donose iz praktičnih razloga, ruske službe tu saradnju koriste kako bi ojačale pažljivo izgrađen narativ koji u suštini briše svaku moralnu razliku između zapadnih obaveštajnih službi i sovjetskih a danas ruskih bezbednosnih struktura.

Ta igra se odvija pred očima javnosti, a svaki težak kompromis koji neka zapadna obaveštajna služba napravi uključujući deljenje obaveštajnih podataka sa FSB-om jednostavno se zloupotrebljava kako bi se ojačala upravo ona poruka koju FSB želi da nametne, zaključuju Borogan i Soldatov.