Ko je prava opozicija? 1Foto: Radenko Topalović

Postoji samo jedno određenje ko je prava opozicija – ona koja je u stanju da preuzme vlast.

Kako da se dovede do tog stanja, nije stvar puke opozicione „ispravnosti“, iako se o tom opozicionom poštenju u našoj zainteresovanoj javnosti mnogo sudi, naslađuje i dokono ogovara.

To kao posledicu daje neprekidnu razočaranost u opozicione lidere, što je manje bitno.

Bitnije je to što se time dovodi do neprepoznavanja stvarne političke podeljenosti, trenutka kada se ispoljava, kao i pravog političkog protivnika.

Kod nas, što se zapravo zna ali se ignoriše, političke podele nisu po linijama stranaka niti po liniji vlast opozicija, nego pojedinačno i grupno unutar njih.

To nam upravo iz dana u dan pokazuje Darko Glišić, glavni operativac naprednjaka.

On, istina nekad i po više puta za iste ljude, svečano i na sva zvona objavljuje koliko je opozicionih Zavetnika, POKS-a, Dveri i Novog DSS prešlo u njegovu vladajuću SNS.

Ali, ne prelaze svi, a i te objave su nekako postale panične.

Nesumnjivo je da su ove desne stranke dale Vučiću izborni legitimitet.

To što su Boško Obradović i Milica Đurđević Stamenkovski u izbornoj noći 3. aprila 2022. objavili da su prešli cenzus pre nego što se Vučić obratio, značilo je da su izbori bili ispravni, što se njih tiče.

A, ako su ispravni parlamentarni izbori, to znači da jesu ispravni i predsednički.

Budući da su bili istovremeni, ne mogu jedni biti namešteni, a drugi ne, a da isti ljudi vode iste biračke odbore i zapisnike.

I pre toga, desne stranke su svojim učestvovanjem u promeni izbornih zakona i izbornih uslova, svejedno što se to vodilo na „koloseku“ bez posredstva EU, takođe bili okosnica ispravnosti tih izbora.

Oni su postali glavni nosioci Vučićevog unutrašnjeg legitimiteta.

I to stoji čak iako su naprednjaci „ubacivali“ glasove za njih, budući da to nije imao ko da pokaže ni da dokumentuje.

Niti je Boško pokušao da otvara džakove u RIK-u kao 2016, dok je Milica, ispred RIK-a, u referendumskom danu 16. januara 2022. rekla da njeni Zavetnici neće učestvovati ni u kakvim obojenim revolucijama protiv srpske vlasti, šta god mislili o njoj.

Milica, Boško i Miloš, kao trećeplasirani kandidat, su Vučiću dali legitimtet, a ne Đilas odlaskom kod Vučića na Andrićev venac, već i zato što se taj odlazak desio posle sedam dana, dok su u ospravanju prvi postizborni dani najvažniji.

Za Đilasa pitanje nije zašto je otišao kod Vučića, jer je to u okolnostima rata između Rusije i Ukrajine, bio najrazumniji potez u srpskoj politici, u poslednjih 20 godina.

Za Đilasa bi glavno pitanje trebalo da bude zašto koalicija Ujedinjeni nije imala svoje brojanje glasova, i kako je moguće da im se „pokvari aplikacija“, pošto su četiri godine, od beogradskih izbora 2018. pričali gotovo samo o izbornim uslovima.

A upravo to što je desna opozicija dala unutrašnji legitimitet Vučiću, i u izbornoj noći i prethodno u godini pregovora o izbornim uslovima, sada je čini ozbiljnim i jakim protivnikom vlasti.

Razlaz Vučića i desnice je stvaran u ovom trenutku, a da li će tako i ostati, zavisi hoće li to birači videti kako treba da vide.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari