Kalabić 1Foto: Miroslav Dragojević/Danas

Valjevski Viši sud rehabilitovao je četničkog komandanta Nikolu Kalabića (alias Čika Pera). Apelacioni sud je već jednom ovu odluku poništio i vratio na novo odlučivanje.

Postoje dva problema sa istorijom Drugog svetskog rata u Srbiji: 1) ili su je pisali komunisti ili revizionisti i 2) jebeno je komplikovana. Iskomplikovao ju je Draža Mihailović taktikom da svoje trupe „legalizuje“ (po komunističkim istoričarima – legalizuje), ubacivši ih među Nedićevce, tako da se ne zna ko je Nedićevac, a ko ravnogorac.

Ovaj potez dogodio se u decembru, 1941, posle neuspešnog nemačkog lova na Mihailovića. Pošto je bio dobar sa Nedićem (srpska posla) strategija sa privremenom „legalizacijom“, dok stvari ne legnu, kad će „legalizovani“ četnici ponovo postati četnici, činila se ispravnom, naročito imajući u vidu da su partizanske trupe prešle u Bosnu, borba protiv Nemaca bila obesmišljena brutalnim odmazdama, a britanski nalozi bili da se direktna borba izbegava.

Stvari su se, prema planu, smirile, pa su se „legalizovani“ četnici odlegalizovali i ponovo postali četnici. Pod izgovorom da su Nemci streljali sto ljudi i za jednu rashodovanu lokomotivu, sve diverzantske akcije JVuO na prugama ka Grčkoj izvodile su se južno od Uroševca.

E, sad, krajem 1943, potpisana su četiri ugovora o primirju i saradnji četnika i Vermahta, u zajedničkoj borbi protiv sve jačih i sve bližih komunista. Prvi ugovor ispred JVuO potpisao je major Vojislav Lukačević, naredne pukovnik Jevrem Simić, kapetan NIkola Kalabić, potpukovnik Ljubomir Jovanović  i kapetan Mihailo Čačić.

Ovi sporazumi bili su vremenski ograničeni na šest nedelja. Čerčil je saznao već za prvi i opredelio se za podršku komunistima. Praktični rezultati ugovora bili su pokolji u Vraniću i Boleču, gde su, o Svetom NIkoli 1943. pobijene desetine civila, optuženih da su komunistički jataci, a teror Kalabićevih trupa širom Srbije, tokom 1944, zapečatio je imidž „čike Pere“ u narodu kao vođe krvoločnih zveri, koje kolju, streljaju i na smrt prebijaju i one koji sa komunistima nikakve veze nemaju.

O kakvoj je ludnici reč govori i to da je Dragoslav Račić u leto 1944 predložio Kalabiću: „A da tučemo sad malo Nemce?“, što je ovaj odbio. O kakvom totalnom haosu je reč, govori i  činjenica da su Jevrema Simića, ubili upravo četnici, a kakvih je careva među njima bilo govori i slučaj majora Radoslava Đurića, komandanta Južnomoravskog ravnogorskog korpusa, koji je u jesen 1944. postao zamenik Koče Popovića, te pukovnik JNA.

Posle dve amnestije, 1944, u četnicima je ostao samo onaj ko je morao, a retki preživeli nekoliko godina posle rata prepoznavali su koljače iz Vranića, kako se prave da se ništa nije desilo (osuđeni i streljani).

Neko napisa: „Ako nekog četnika ne treba rehabilitovati, to je NIkola Kalabić“. Čekamo Apelacioni sud.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.