Najveći jadnik, pardon, radnik 2

„Tako je. Prvi put sam im držao lekciju za Prvi maj, praznik jada, pardon rada, noseći sako koji košta svega dve i po hiljade evra. Drugi put, to je bilo u čuvenom sakou cigla-boje, koji košta samo četiri i po hiljade evra.“

„Zašto je bitno koliko koštaju vaši jadni, pardon, radni sakoi?“

„Bitno je jer sam ih zaradio svojim jadnim, pardon, radnim postupcima. Prosečan srpski jadnik, pardon, radnik, mora da vidi da od svog napornog rada može i lepo da se zaradi.“

„Nije vam po volji jadna, pardon, radna disciplina naših jadnika, pardon, radnika?“

„Nije! Oni rade premalo! Zamislite, u Evropi neki rade trideset sati nedeljno, šta je sledeće, deset sati? Nije ni čudo što propadaju. Dok god naši jadnici, pardon, radnici, u Evropskoj uniji traže bilo kakav uzor, neće nam se roditi sunce slobode, kako kaže stara četnička pesma.“

„Koliko po vama treba da se radi u Srbiji?“

„Sedamdeset sati nedeljno je neki konzervativni minimum. Svaki jadnik, pardon, radnik, može da izađe u susret tom skromnom cilju. To je samo deset sati dnevno, ako računamo i vikend, a pošto ja ne odmaram vikendom, ne vidim zašto bi neki tamo jadnik, pardon, radnik, odmarao!“

„Ni na godišnji odmor niste išli poslednjih petnaest godina, a možda i više.“

„Kakav, bre, godišnji odmor. To je izmišljotina za lenčuge i izgovor da jad, pardon, rad, bude manji! Samo budala ide na godišnji odmor, a pametan čovek radi, radi neprekidno, sve do smrti.“

„Valjda do penzije?“

„Ne, ne, do smrti. To je novina u jadnim, pardon, radnim odnosima, koju ću lično promovisati. Videli ste na šta liči to sa penzijama, ja ih smanjim, svi krenu da krešte. Ja povećam, opet ne valja. Zaključak je jasan – penzija ne treba da postoji. Samo minimalna naknada za jadnika, pardon, radnika, dok ne lipše.“

„Niste zadovoljni ni odlascima u toalet domaćih jadnika, pardon, radnika.“

„Odlasci u klonju su komunistička izmišljotina. Ja nikada ne idem u toalet, nosim pelene već duže od jedne decenije. Koliko sam samo puta piškio i kakio u njih, prilikom svojih mukotrpnih jadnih, pardon, radnih, poduhvata, kada banem u RTS i vršim intervju sa samim sobom. I? Da li mi nešto fali?“

„Pa…“

„Na primeru fabrike Leoni vidimo koliko je toalet opasan. Previše pauza za pipi i kaku i ode investitor! Ko je kriv? Mamine maze, koje ne mogu da se suzdrže i izađu u susret zahtevima savremenih jadnih, pardon, radnih odnosa. Koliko su samo jadni.“

„Mislite, radni?“

„Ne, ne. Jadni.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.