Demokratija, „Delivery“?

Navedeni prioriteti su se, međutim, prikrivali, vremenom i relativizovali svakodnevnim incidentima koji nagrizaju javnost, društvene odnose i demokratske institucije. Napadi Ministarstva pravde na sudije i tužioce, nestručno rukovođenje bezbednosnim sektorom (Stefanović-Vulin-Gašić) itd., sistemska je opstrukcija poglavlja 23-24 u pregovorima sa EU. Antizapadna-antialbanska propaganda osporava evropeizaciju i susedsko pomirenje, a evropeizacija i pomirenje su jedini uslovi koje bi Beograd trebalo da postavi i Prištini i sebi u nastavku pregovora. Partijski odnos predsednika prema beogradskim izborima (kakvi su mu to kandidati?) ili, konkretno, prema uredniku NIN-a u Hepi trovačnici, sve potvrđuje da smo došli do opasnog klimaksa političke krize. Dilema demokratija-delivery u biti je lažna.

Ne verujem da će demokratizaciji pomoći Đilasovi kovhozi, advertajzinzi ili Jeremićevi Kinezi (naročito ne jedan despotski, korupcionaški režim koji ugrožava svetski mir). Ili metro linija koju je unapred prisvojila jedna od Putinovih bandi, s listom koja nije u stanju da bez Vučića održi miting u Ripnju. Ohrabruje Vesićevo iskustvo u saradnji i s Đinđićem i s Vučićem. Ohrabruje rast Demokratske stranke. Ali konsolidacija podrazumeva potrebu da DS, i u stavovima, i na svakoj funkciji, prihvati evropski liberalno-demokratski konsenzus. Ako sam pesimistični optimist, šizofrenija je opšta.