Pomenutu knjigu toplo preporučujem kao letnju lektiru – ako nije drugačije naređeno, dostupna je u beogradskim knjižarama – a mi idemo dalje. Iz Kovačevih eseja – ali i iz drugih dostupnih izvora – možete se obavestiti da elitu u pravom smislu te reči, ne čine diplome, doktorati, nagrade, pesme, romani, itd. – sve ako su i odlični, a po pravilu nisu – nego karakter, vrlina i širina pogleda.

Pre nego što pređemo na sledeću tačku dnevnog reda, sledi mala anketa. Pokušajte da se setite kad ste poslednji put čuli/pročitali reč „vrlina“ i „karakter“ (ali ne u smislu slovnog znaka). Ako niste mogli da se setite, ne sekirajte se, ni ja nisam mogao, te su reči naprosto povučene iz opticaja, što znači da tek onoga što reči označavaju nema ni od korova.

Teza Kovačeve knjige, potkrepljena obiljem dokaza, jeste da su beskarakternost, prezir prem vrlini i sitnodušje zajednički i srpskoj rulji i srpskoj eliti – čast izuzecima i među ruljom i u eliti – a da se stvar dodatno komplikuje time što površna obrazovanost elite sofistikuje duhovnu raslabljemost i beskarakternost i time ih čini društveno prihvatljivim modelom ponašanja.

E, tu počinje srpsko pozorište senki na čijem su čemernom repertoaru ili tragedije ili lakrdije. Drevni srpski elitni neprejebivci su dokonali da se karakter i vrlina – koji zahtevaju rad, znoj i samoodricnje – mogu bez po muke nadomestiti javnom političkom podobnošću, a odnedavno i političkom korektnošću.

Zvuči kao kosmodisk, ali na duže staze deluje kao atomska bomba. U knjizi „Elita gora od rulje“ Kovač je na primerima najumnijih srpskih glava pokazao kako je moguće nemati ič morala i karaktera, a munjevito prihvatajući i deklamujući političke slogane dana sloviti za moralnu gromadu u pet-šest uzastopnih, naoko nespojivih političkih režima.

Uzgred rečeno, Mirka Kovača je iz Beograda, Srbije (i srpske kulture) početkom devedesetih najurila radikalska rulja nahuškana od političke, a prećutno podržana od slavske, pa i krogodvojkaške elite. opet čast retkim izuzecima.

Karakteri cure, pa da privodim kraju. Vrhovnog mišljenja o srpskoj eliti – pa čak ni Vrhovnog Bića u ovakvoj alotropskoj modifikaciji – uopšte ne bi bilo da je u Srbiji ikada bilo karakterne i vrlinske elite i da – kad bi se poneki karakteran i vrlinski čovek i pojavio – srpska rulja i elita nisu davali sve od sebe da ga uklone, ako ne iz života, a ono iz Srbije. Savet lekara i farmaceuta. Dok čitate ovu kolumnu laskajte si „ja sam jedan od onih časnih izuzetaka“. Biće vam lakše.