Kesadžije

Udavismo se u đubretu, cenjeni publikume, nestadosmo pod naslagama najlon kesa, ne znam šta da mislim, ovakva sirotinja, besparica sve žešća, a takozvane ambalaže sve više.

Nekada, međutim, nije tako bilo. Pamtim vreme, beše to u SFRJotu, kada je najlon kesa bila gotovo pa luksuz, a prazna limenka koka kole statusni simbol. Ko bi je se dokopao, taj bi odmah isecao gornji deo, potom one krnjatke zatupljivao da krv ne leže i tako se, da skratim, dobijala prestižna pernica za flomastere i olovke. Godinama sam jednu takvu držao na pisaćem stolu. Kao i mnoge druge vredne stvari, konzerva/pernica je netragom nestala početkom devedesetih, a da ne mogu da se setim kako.

Pre najlon kesa, koje počinjem da mrzim iz dubine duše, u kupovinu se, recimo, išlo sa takozvanim mrežama, tipično komunističkim izumom koji je vaistinu ličio na mrežu, mogao se zgužvati i staviti u džep, a svašta je u njega moglo da stane. Ili sa pletenim korpama i zembiljima. Trgovci su za svaki slučaj imali i papirne kese raznih veličina, počem od onih za 100 grama bombona, do povelikih, u koje je moglo da stane, da kažemo pet kila robe.

Papirnu kesu nisam video, da kažem, dugi niz godina. Sve je to nestalo u snegovima i šašu naše zemlje ponosne. Kao što rekoh, prve najlon kese su bile roba, prilježni trgovci su ih uredno naplaćivali, samo su budžovani i velika gospoda mogli da si priušte takav luksuz, sirotinji raji to nije padalo na pamet. Kesa se, em ne jede, em sa njim ne možeš očistiti prozor, kao sa drugim jednim luksuzom – novinama. A onda se sve preokrenulo, otišlo u drugu krajnost. Kupiš paklicu cigara i novine, trafikantkinja to gura u kesu. Džaba govoriš: „ama ne treba, cigare ću u džep, novine pod mišku, ne znam kud ću s kesom“ trafikantkinja sikće „uzmi kesu, uzmi kesu“, hoće da ti učini. Kako ono kažu Čačani: mala vajda veseli čoveka.

Da nekim slučajem Marko Kraljević dođe po treći put među Srbe i da prošeta ulicom, zapanjio bi se koliko ima kesadžija, sorte protiv koje se junački borio u onolikim narodnim pesmama. Sve što gmiže nosi kesu. I nakon nošenja je baca. Svejedno gde. Ne treba svaljivati drvlje i kamenje na nedisciplinovane kesadžije koji ne mare za kante za smeće; kese su neuništive. Hvala bogu te na našim, srpskim kesama, nije napisano upozorenje, obavezno u nekim zemljama: ne stavljaj kesu na glavu. Nepotrebno je. Mi glave i dalje nosimo u torbi.