Juče je, cenjeni publikume, bila trinaesta godišnjica bombardovanja Srbije, koje se iz nekog razloga, a najboljem duhu anglosaksonske leksike, uporno naziva „NATO bombardovanje“. Da nekim slučajem u engleskom jeziku postoje padeži, agresori bi sasvim sigurno rečeno bombardovanje nazvali Bombardovanje NATO pakta.
Kao što bi Sava centar zvali Centar Sava. Ali već čujem prekoplotaška negodovanja: Oni nas bombardovali, a on razglaba o lingvistici. Prekoplotašima se stvar, naravno, čini nevažnom. Ali sad počujte, dame i gospodo: najpre nestane jezik, tek onda nestane narod. A jezik nestaje kada se zanemare sitnice. To se, recimo, dogodilo rimskom narodu i senatu. Bilo im mnogo onoliko padeža, još više komplikovanih gramatičkih vremena, zaguljenih deklinacija, konjugacija, gerunda i koječega i samo se jednog jutra probudiše kao Italijani i Španci.
Srpski narod i senat su, da kažemo, dostojanstveno obeležili godišnjicu NATO bombardovanja, kojom prilikom je naš – da i ja upotrebim englesku leksiku – najduži predsednik ikad položio vence u Aleksincu i izjavio da je rečeno bombardovanje bilo „zločin protiv srpskog naroda“. Verovatno zbog opštenarodnosti i kosmičkih razmera tog zločina, do dana današnjeg ne postoje tačni podaci o broju stradalih konkretnih ličnosti, dakle osoba sa imenom i prezimenom. Možda se sa utvrđivanjem tog spiska okleva, jer je na njemu ubedljivo najviše albanskih imena, a možda se tu ipak radi o poslovičnoj traljavosti i širokougaonom gledanju na stvar: kada se zločin vrši nad narodom, pojedinci padaju u senku.
To nam je sudbina: samo da narod ne strada, a nama kako bude. E pa, budući da narod, bogu hvala, nije poginuo kao celina, sad ću ja malo da zakeram. Naš gospar je u Aleksincu, pored osude vaistinu bezumne i zločinačke akcije NATO pakta, mogao da se osvrne na bezumlje tada vladajućih, da kažemo, političkih struktura. Nezgodno bi bilo da se zaboravi da je ondašnji režim, a današnji koalicioni partner, iskoristio bombardovanje za obračun sa političkim protivnicima. Slavko Ćuruvija nije poginuo od „NATO bombe“ nego od državnog rafala ispaljenog u leđa. Slično bi prošao i Zoran Đinđić da se nije blagovremeno sklonio u Crnu Goru.
Nažalost, privremeno. One momke i devojke, pobijene i zatrpane u Aberdarevoj, takođe bih upisao na raboš ondašnjih glavešina. Jeste, mogli su oni narediti evakuaciju osoblja iz Aberdareve, ali u tom slučaju, bez pogibije nedužnih ljudi, NATO ne bi bio onoliko zločinački koliko je to bilo potrebno Miloševićevoj idiotskoj propagandnoj mašineriji. U to ime, militarni popečitelj Šutanovac je od Jelka Kacina zatražio da rasvetli „okolnosti“. Mada ja sve nešto mislim da se to može i ovde rasvetliti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
