EPA/ATEF SAFADI„Ovo je kraj. Ne vidim sebe kako preživljavam. Doveli su me ovde da me ubiju“, bile su reči dr Husama Abu Safije njegovom advokatu početkom ovog meseca.
Abu Safija je bio direktor bolnice Kamal Advan na severu Gaze. Pre osamnaest meseci su ga zarobile izraelske snage i od tada se nalazi u pritvoru bez optužnice i suđenja.
On navodi da je bio udaran čekićima i palicama, da je svakodnevno prebijan i da je gubio svest. Najnovije fotografije prikazuju ga kao mnogo mršavijeg i iscrpljenijeg čoveka u odnosu na onoga koji je bio glas zdravstvenih radnika pod opsadom u Gazi, ljudi koji su obavljali svoj posao u nemogućim uslovima, piše Nesrine Malik, kolumnistkinja Gardijana.
U junu je Abu Safija prebačen u zatvor Rakefet, podzemni objekat koji je prvobitno izgrađen za smeštaj visokorangiranih pripadnika organizovanog kriminala, a zatim zatvoren jer je ocenjen kao nehuman.
Ponovo ga je, krajem 2023. godine, otvorio krajnje desničarski ministar za nacionalnu bezbednost Itamar Ben-Gvir. Abu Safija i ostali palestinski zatvorenici tamo nikada ne vide dnevnu svetlost, što predstavlja kršenje Ženevskih konvencija.
Širom palestinskih teritorija i Izraela, oko 3.500 zatvorenika poput njega drži se u okviru režima „administrativnog pritvora“, koji može biti obnavljan svakih šest meseci, bez vremenskog ograničenja.
Među njima je skoro 200 dece. Kada se Palestinac jednom pritvori po ovim pravilima, on je u suštini otet od strane države.
„Pravi pakao“ je ono što čovek doživi kada bude uhapšen. Ali al-Samudi, palestinski novinar, pušten je početkom ove godine iz pritvora, neprepoznatljiv.
Izgubio je 60 kilograma, otprilike polovinu svoje telesne težine. „Zatvor je danas pakao u svakom smislu te reči“, rekao je za CNN. „Sve što su nam radili bilo je kažnjavanje i osveta“.
Razmere zlostavljanja, mučenja i smrti u izraelskim zatvorima dobro su dokumentovane, ali se s vremena na vreme pojavi fotografija koja po svojoj nasladnoj surovosti i potpunom odsustvu ograničenja podseća na Abu Graib.
Početkom ovog meseca, fotografiju koju je napravio jedan izraelski vojnik objavili su korisnici društvenih mreža.
Na njoj se vidi Palestinac iz Gaze kako leži licem okrenut ka zemlji, u donjem vešu, vezan konopcima za dasku i gvozdenu šipku.
Natpis uz fotografiju na hebrejskom je glasio „dobro jutro“. Sve asocijacije na Abu Graib bile su prisutne – zlokobno likovanje, seksualizovano ponižavanje razgolićenih zatvorenika i fotografisanje kao neka vrsta trofeja.
Ovo nisu izolovani incidenti, niti mere uspostavljene tek tokom sadašnjeg sukoba, iako su tokom njega intenzivirane.
Administrativni pritvori i zlostavljanja deo su šireg, dugotrajnog sistema koji je Palestince lišio ljudskih prava i koji, kako se čini, ima za cilj da izazove strah, slomi moral i kolektivno kazni stanovništvo.
Decenijama izraelska država sprovodi politiku zadržavanja tela Palestinaca, odbijajući da ih preda njihovim porodicama radi sahrane.
Neka tela se sahranjuju u obeleženim grobovima pod brojevima, u zatvorenim vojnim zonama, dok se druga čuvaju u zamrzivačima. Među njima se nalazi 100 Palestinaca koji su umrli u izraelskom pritvoru pri tom nisu ni pružene informacije o tome kako su preminuli.
A zatim su tu i nestali. Oni u Gazi koji su, prema svedočenjima očevidaca, bili privedeni od strane izraelskih vlasti, nikada nisu zvanično evidentirani. Prema izraelskoj organizaciji za ljudska prava HaMoked, koja pokušava da utvrdi sudbinu skoro 2.000 ljudi, ovo predstavlja „prisilne nestanke“.
Ovo su samo delići slike, kratki prikazi države u kojoj Palestinci žive pod režimom patnje i mučenja.
Posledica toga su slojeviti, različiti i složeni oblici traume koji, čini se, šalju poruku Palestincima da njihovi životi, pa čak i njihova tela nakon smrti, pripadaju izraelskoj državi.
Sama praktična infrastruktura zlostavljanja dovoljno je šokantna, ali čini se da postoji i važna psihološka dimenzija – svojevrsno neprekidno gušenje ideje o ličnoj i kolektivnoj autonomiji.
Među pritvorenima se nalazi veliki broj ljudi čije uloge i javni profili ukazuju na vođstvo ili predstavljaju vrednosti zajednice; novinari, lekari i članovi civilnog društva.
Ti ljudi su deo mreže koja čini osnovu svake države ili društva, a koja, čini se, mora biti uništena kako bi se poslala poruka da ne postoji ni Palestina ni palestinski narod.
Ono što posebno upada u oči jeste koliko se toga odvija pred očima javnosti. Koliko često je sve jasno prikazano kroz fotografije i snimke – bilo da je reč o snimku palestinskog zatvorenika koji je navodno seksualno zlostavljan, bilo o čoveku u donjem vešu vezanom za metalnu šipku.
Koliko toga dokumentuju organizacije za ljudska prava, objavljuju izraelski vojnici, ili se time hvale izraelski političari. A ipak, koliko malo protesta zbog toga postoji unutar samog Izraela, ili koliko retko to podstiče izraelske saveznike na Zapadu da izraze stvarno ogorčenje ili zahtevaju konkretne mere.
U Velikoj Britaniji fokus je na nasilju doseljenika, sankcionisanju doseljenika i, kako je nedavno predložio Endi Bernam, zabrani trgovina sa ilegalnim izraelskim naseljima. Ali to izgleda kao pokušaj da se glavni problem izmesti izvan samog središta izraelske države.
Dok iznureni palestinski zatvorenici iz podzemnih tamnica izlaze pred oči sveta, sa sudbinom koja izgleda unapred određena, razmišljam o Abu Graibu i o tome koliko su te fotografije pokrenule javnost, izazvale skandal i postale simbol čitave jedne ere nekontrolisane moći, rasizma i surovosti.
Da bi se to dogodilo, bilo je potrebno da medijski i politički krugovi zahtevaju istragu i odgovornost.
Gde se takav pritisak može pronaći danas – bilo unutar Izraela, bilo među onima koji spolja imaju mogućnost da izvrše uticaj?
Postoji izvesna nada u činjenici da je zamenik stalnog predstavnika Velike Britanije pri Ujedinjenim nacijama nedavno rekao da je Velika Britanija zabrinuta zbog „dokumentovanog seksualnog nasilja koje su izraelske snage počinile nad palestinskim pritvorenicima“ i pozvao Izrael da sprovede istragu. Ali sumnjam da svi znaju da se to neće dogoditi.
Jer ono što se događa nije izuzetak, nije odstupanje, već obrazac koji se sprovodi i koji izričito podržavaju uzastopne generacije izraelskih političara i, čini se, deo izraelskog društva.
Dok se ta činjenica ne suoči otvoreno, Palestinci će i dalje biti pritvarani, nestajati, mučeni i seksualno zlostavljani, dok će se od počinilaca ljubazno, zabrinuto i povremeno tražiti da sami sebe istraže, zaključuje Malik.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
