Elem, vremena su luda, ali nije baš sve izgubljeno. Evo, na primer, srpsko homoseksualstvo je izgubilo, ali je zato srpski alkoholizam izvojevao veliku pobedu. Ustavni – umal ne napisah noćni – sud je oborio Đilasovu uredbu saglasno kojoj konzumenti moraju obustaviti konzumiranje u 22 h. Nije to sve. Situacija se usložnjava, cenjeni publikume, do granice pucanja nervnog sistema, jedinog koji još koliko-toliko funkcioniše u ovom Budalistanu.

Utom i njegova svjatejšost, patrijarh Irinej, blagoizvolje dati intervju NIN-u, koji će ići u dva nastavka. Što je, po mom skromnom mišljenju, previše. Usudio bih se čak reći da je i prvi nastavak suvišan i besmislen, jer sve što je poglavar naše crkve izgovorio u diktafon, odavno su (i po hiljadu puta) rekla braća mu Hristu, Dobrica, Svrzimatija & co. Opštepoznata, dakle, velesrpska mesta, ali nije zgoreg obnoviti gradivo.

Mi smo, uverava nas patrijarh, bili Evropa i pre Evrope, koja, viđi vraga, „mrzi sve što je srpsko“. I sve tako nešto, i sve u tom smislu. Razumljivo, udarni deo intervjua posvećen je razmišljanjima o pogubnosti homoseksualnosti i antisrpskosti Gej parade. O duhovnosti – koja nalaže da se ne obaziremo na ovosvetski metež – nijedne reči. Da ne potežem još i Hegela, koji je lepo objasnio koliko mnogo zla ima u nevinim očima koje u svemu vide zlo.

Sa ovakvim patrijarhom i ovakvom crkvom, cenjeni publikume, Srbija ne treba da brine za budućnost svoje propasti. Nije mi teško da razumem populizam političara, ali monaški populizam je malo too much čak i za ovdašnje prilike. Jer šta čini patrijarh? Osipajući sve drvlje i kamenje na homoseksualnost, jedan od smrtnih grehova, on zapravo promoviše sve ostale, uključujući onaj najsmrtniji – gordost. Koja je navela nove novosadske vlasti da smene direktora Kulturnog centra, Lasla Blaškovića, zato što je – čitajte pažljivo – firma ove kulturne ustanove napisana latinicom. Ali ja sam skloniji da mislim da je Laslo smenjen zato što se zove Laslo, pa taman svoje ime pisao ćirilicom.