Mani padme

Isto, međutim, važi i za Koštuničinu viziju budućnosti Srbije. Tamo negde, u Evroaziji, kaže Vojislav, narastaju nove vojne i ekonomske sile, što je fakat, ali koji ćemo mi Crven Ban narastajućim evroazijskim silama? Trebamo im otprilike onoliko koliko smo potrebni i EU. Kad smo već kod indijske metafizike, poslužimo se sledećom metaforom – parije u EU, parije u Evroaziji. Pisao sam ovde, dame i gospodo, onoliko o vekovnoj zabludi srpskih politika „oslanjanja“. Malim je državama, to stoji, i te kako potreban oslonac. Nije ga čak teško ni pronaći. Male države, mala vajda, ali znamo šta kažu Čačani: mala vajda veseli čoveka. Nevolja je u tome što niko zbog male vajde neće da čini velike usluge. A srpske politike tradicionalno upravo to očekuju. Evo, kažu srpske politike, mi smo sa vama (ma ko to bio), a vi nam sada u znak zahvalnosti što smo s vama napravite puteve, škole, bolnice, dajte nam supersonične avione, a nije zgoreg da i nama – srpskim političarima – munete neku kintu u džep. A ako baš i nećete da nam munete kintu, mi ćemo je samo uzeti od para koje ste dali za naše puteve, škole, bolnice.

Tako to funkcioniše, cenjeni publikume. I tako će, izgleda, zauvek funkcionisati. I to je, da kažemo, temeljni uzrok famoznih srpskih podela. Jedna srpska politika je za oslonac na ovog, druga srpska politika se zalaže za oslonac na onog. Onda prvorečena srpska politika optužuje drugorečenu srpsku politiku da uz pomoć njenog oslonca uništava tradicionalne vrednosti srpskog naroda, dočim drugorečena srpska politika optužuje prvorečenu za – već nešto. Nijednoj srpskoj politici – ispravite me ako grešim – nikada nije palo na pamet da sopstvenim snagama uredi Srbijicu, pa da je takvu, uređenu, osloni na nekog. I zato smo uvek oslonjeni na Crven Ban.