Cirkus, cenjeni publikume! DSSovski ziloti su, kako vidimo, uspeli u naumu da nagovore Sahibiju da se kandiduje na predsedničkim izborima. Ne treba sumnjati da se kandidat basnosovno prenemagao, ali ne treba potceniti ni njegove čohadare i čibukčije.
Mora da je na DSSovskoj Visokoj Portu danima vladala uzavrela atmosfera. Ma možeš ti to, Vojo, alakale su evet efendije, narod je uz tebe, zar da odustaneš sad kada je najkritičnije, kad nam kvislinzi komadaju Srbiju, kad Brankovići dižu glavu, kada nam ponestaje garanta srpskog suvereniteta, svetih srpskih bedževa KOSOVO JE SRBIJA.
I Sahibija se presaldumio. Prihvatio je istorijsku odgovornost. Lako je njemu. Kada posle prebrojavanja glasova bude pušio poveliki Crven Ban, reći će iz oblaka (znate kojeg) dima, da tu nisu bila čista posla, da su glasove pokrali zli ambasadori sa zapada, da je on, štaviše, upozoravao na tu opasnost, ali da on od svoje principijelne politike nipošto ne odustaje. Popriličnu kandidatsku sumu će, uprkos legendarnoj nesrebroljubivosti, pretpostavljam staviti u džep, čisto da ne padne u izdajničke ruke. I vozi Miško.
I taman ja prihvatio Sahibijinu kandidaturu kao nespornu istorijsku činjenicu, kad eto ti ga mufty Zukorlić. I on se kandidovao. Mi smo, da rečemo, zemlja beskrajnih mogućnosti. Sada imamo priliku da biramo između krajnosti islamske republike i teokratije vizantijskog tipa. Ukoliko pak, ne podlegnemo zovu ekstremizma, takozvani mejnstrim nudi široku lepezu pitoreksnih potencijalnih predsednika. Uzmimo na primer onog militarnog patologa, dejstvujušćeg popečitelja zdravlja, kandidata URS. Ko ga, Užice, ne bi voleo, ko ga ne bi poželeo na čelu srpskog naroda i seneta. Ili, recimo, Jadranku Šešelj, zamenicu, takoreći mestobljustiteljku svog odsutnog muža. Žena očigledno ima viziju, kao što je ima i njen kum, Tomislav. Da ne dužim i da ne grešim dušu, svi naši uvaženi kandidati imaju jasnu viziju koju ću, skomračan, nedostojan i raskajan, pokušati da vam predočim.
To je, cenjeni publikume, mistično viđenje debele kandidatske guzice, obasjane vrhunaravnom svetlošću, udobno zavaljene u lukrativnu fotelju predsednika jedne propale države, krajnje neudobne za život ogromnog broja njenih, nazovimo ih, guzicopodanika. Budući da je u Srbiji pristup u svetlost, to jest u pristojan život, moguć samo kroz uzvišeni prezidencijalni čmar, to se, dame i gospodo, i ala i vrana odala kandidovanju i kandidaturnim podrškama. Čini se, ipak, da je to većini u ovoj zemlji došlo iz guzice u glavu. Ama, kasno, cenjeni publikume. Prekasno. Guzicopoklonstvo je naša sudbina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
